Leonard Ojler

Matematička oblast analize bila je predmet istraživanja u osamnaestom veku. Zadivljeni otkrićima i neverovatnim rezultatima do kojih dolaze, stvarajući temelje savremene matematike, matematičari osamnaestog veka nisu obraćali pažnju na grčke ideale strogosti i sistematičnosti u dokazivanju. Jedan od najproduktivnijih matematičara tog doba jeste Leonard Ojler.

Upravo Ojleru dugujemo za sve oznake koje se dan-danas primenjuju u matematici. Rođen je 1707. godine u Bazelu, u Švajcarskoj.

Iza usahlog pogleda slabovidog čoveka krila se svestrana ličnost. Briljantan um koji je posedovao nije poznavao granice u istraživačkom radu. Proučavao je i fiziku, nautiku, optiku i muziku. „Mehanika, ili nauka o kretanju izložena analitičkiˮ, „Uvod u analizu beskonačnih veličinaˮ, „Dioptika", „Integralni račun" samo su neki od skoro 900 radova, koliko je Ojler ostavio iza sebe. A gotovo polovinu je napisao potpuno slep.
Ambiciozan i vredan, Ojler je sebi još od detinjstva postavljao najviše ciljeve, dajući sve od sebe da ih dosegne. Uz uporno zalaganje, to mu je polazilo za rukom. Bio je član Sanktpeterburške akademije nauka, kao i Berlinske akademije.

Ojlerov otac Paul je bio protestantski sveštenik koji se školovao na Univerzitetu u Bazelu, gde je učio, između ostalog, i matematiku. Tako je uspeo da svog sina (dok je ovaj još bio dečak) upozna sa osnovama matematike, iako se nije predavala u školi koju je Leonard pohađao.
Svestan sinovljeve sklonosti za matematiku, Paul se ipak potajno nadao da će Leonard krenuti njegovim stopama i postati sveštenik. To se nije dogodilo. Sa četrnaest godina Ojler je postao student Univerziteta u Bazelu.

Uporan i vredan, trudio se da nauči što je više mogao, čitajući i proučavajući knjige koje je dobijao od Johana Bernulija. Zbog mnogobrojnih obaveza, Bernuli nije mogao da drži Ojleru privatne časove, ali uočivši talenat i potencijal u mladiću, pristao je da mu pomaže nedeljom po podne.

Naporan rad se isplatio i tri godine kasnije Ojler je magistrirao sa tezom „O poređenju filozofskih pogleda Dekarta i Njutna". Godine 1726. završio je Univerzitet u Bazelu, što je za to vreme značilo da je postao doktor nauka.

U to vreme počinje da štampa svoje prve članke, uključujući i članak o rasporedu jarbola na brodovima. Taj projekat mu je doneo drugu nagradu na konkursu Francuske akademije nauka, što je bio veliki uspeh za jednog devetnaestogodišnjaka. Ojlerove ambicije bile su velike, izrazito velike za mladića koji još nije prešao dvadesetu.

Nadao se mestu profesora fizike u Bazelu, koje je na kraju, ipak pripalo nekom drugom. Pomalo razočaran, Ojler prihvata mesto dopisnog člana Akademije u Sankt Peterburgu. Kasnije će se pokazati da je takav ishod bilo nešto najbolje što se Ojleru moglo desiti. Boravak i rad u Rusiji bio je samo početak Ojlerovih uspeha.

Godine provedene u Sankt Peterburgu smatraju se jednim od najkreativnijih perioda tog matematičara. Boraveći u društvu velikih naučnika poput Jakoba Hermana, Kristijana Goldbaha i Danijela Bernulija, Ojler je napisao desetine radova.

U to vreme upoznaje Katarinu Gsel, kćer slikara koji je predavao u Sanktpeterburškoj gimnaziji. Poboljšani finansijski status koji je došao sa boljim položajem na Akademiji, omogućio je Ojleru da se oženi Katarinom. Imali su trinaestoro dece, no to ga nije omelo u poslu. Naprotiv, najznačajnije radove napisao je upravo dok su mu ona sedela u krilu ili se jurila oko njegovih nogu.

Kao već ugledan i poštovan naučnik, Ojler dobija poziv da ode u Berlin. U to vreme politička situacija u Rusiji nije bila povoljna za strance i Leonard Ojler koristi priliku koja mu se ukazala. Fridrih Veliki je Naučno društvo pretvorio u Akademiju nauka, a Ojler se tamo bavio naučnim radom u više oblasti (matematika, botanika, astronomija). Za dvadeset pet godina, koliko je proveo u Berlinu, Ojler je napisao 380 naučnih radova.
Godine 1766. vratio se u Sankt Petersburg, tada već potpuno slep. Njegov vid je počeo da slabi još 1735. godine, posle groznice od koje je oboleo. Nažalost, to je bio tek početak muka sa vidom jer je ubrzo i drugo oko stradalo. Erozija vida uzimala je maha, da bi šezdesetih godina 18. veka postao potpuno slep.

Iako se operacija katarakte pokazala kao bezuspešna, Leonard Ojler je do kraja života radio i bavio se matematikom potpuno slep. Vid ga je napustio, ali ne i želja da nastavi da podučava i piše...

Zadivljuje podatak da je Ojler od svoje 59. godine, kada je oslepeo, pa sve do smrti, napisao skoro polovinu ukupnog opusa. U tome mu je najviše pomogla savršena memorija koju je imao.
Umro je 1783. godine u Sankt Petersburgu, a Akademija je nastavila da objavljuje njegove radove narednih 50 godina. Bibliografska lista Ojlerovih radova, uključujući i one posthumno objavljene, sadrži 886 jedinica, što bi moglo da ispuni oko 80 knjiga velikog formata!
Nije bilo oblasti u matematici koju Ojler nije proučavao pa nije zato ni čudo što ga naučnici nazivaju „poslednjim renesansnim matematičarem". Time žele da kažu da je Ojler verovatno poslednji matematičar u istoriji koji je poznavao celokupnu matematiku. Uveo je trigonometrijske funkcije, integrisao diferencijalni i integralni račun u celovitu matematičku disciplinu koju danas nazivamo matematička analiza.

broj komentara 1 pošalji komentar
(ponedeljak, 06. nov 2017, 22:23)
anonymous [neregistrovani]

Genije

Izuzetan matematicki genije. Nazalost, ovo cemo tesko u buducnosti vidjati, makar u jednoj oblasti, zato sto je matematika danas u odnosu na tada postala izuzetno mnogo kompleksnija, da su potrebne godine da se detaljno nauci jedna veca oblast, do naprednog nivoa, a kamoli vise. U svakom slucaju, ovakvi ljudi treba da nam budu uzor u buducnosti i na njih treba da se ugledamo. To su ljudi koji su radili za sebe i ostavili nesto iza sebe sto ce generacije pamtiti, pa makar to bilo zato sto ce to sto je ostavio koristiti, ako vec ne budu i cenili.