Da li su stari Grci namerno gradili hramove na rasedima zemljotresa

U antičkoj Grčkoj nije se mogao preduzeti nijedan važniji poduhvat bez saveta proročišta u Delfima. Proročica bi sedela na tronošcu kod otvora u steni iz koga su izbijali opojni gasovi. Oni su je bacali u trans i omogućavali joj da predvidi budućnost.

Geološka istraživanja u 20. veku otkrila su da te vizije nisu bile posledica mističnih moći, već su ih najverovatnije uzrokovali otrovni gasovi iz podzemnih voda. 

Novo istraživanje sugeriše da su mnoga druga grčka svetilišta širom istočnog Mediterana izgrađena na sličnim pukotinama od zemljotresa. „Termalni izvori nastali posle zemljotresa bili su na velikoj ceni kod starih Grka. Možda je izgradnja hramova i gradova u njihovoj blizini bila sistematičnija nego što se ranije misliloˮ, rekao je Ijan Stjuart, profesor na Univerzitetu u Plimutu u Velikoj Britaniji.

U nedavno objavljenoj studiji profesor Stjuart je naveo da su, kao i svetilište u Delfima, hramovi i druge građevine u Mikeni, Efesu, Knidu i Hijerapolisu izgrađeni i obnovljeni na rasedima zemljotresa.

Istakao je primer Knida, na jugozapadnoj obali današnje Turske, gde su meštani podigli hram na istom mestu na kom je bio i prethodni, razrušen u zemljotresu. Isto se dogodilo i u drugim gradovima. Ta praksa oslikava kakvo su značenje stari Grci pridavali podzemlju. Ono je za njih bilo mesto na koje ide duša posle smrti i izvor mističnih moći i znanja. 

U slučaju proročišta u Perahori, Stjuart pretpostavlja suprotno: da je seizmička aktivnost uslovila napuštanje svetilišta. Hram posvećen Heri podignut je u blizini termalnog izvora u 9. veku p. n. e. Kada je 300. g. p. n. e. taj izvor presušio (što je najverovatnije bila posledica zemljotresa), hram je polako počeo da gubi posećenost. 

Istorijski i geološki podaci pokazuju da su zemljotresi bili česti na vrhuncu antičke grčke civilizacije. Tadašnji ljudi posmatrali su ih kao mistične pojave, a ne prirodne nepogode prouzrokovane kretanjem tektonskih ploča. Nisu ih, kao savremeni čovek, videli prvenstveno kao izvor opasnosti i destrukcije.

Stjuart smatra da je istraživanje još na početku i da bi trebalo da podstakne kompetentnije istraživače, a pre svega arheologe, da se upuste u proučavanje te teme. Predlaže da arheolozi ispitaju i svetilišta u Južnoj Americi, na Bliskom istoku i u Aziji kako bi utvrdili da li su linije raseda zemljotresa imale ulogu i u njihovoj izgradnji.