Ivana Medić ‒ pogled muzikologa

Interakcija između teorija savremene i nove muzike nagoveštava potrebu da teoretičari svoju disciplinu sagledaju iz specifične perspektive koju nova muzikologija nudi. Možda je to ona fina granica između moći i znanja koju je anticipirao Mišel Fuko. Šta je onda zadatak muzikologa i kakav je intelektualni kontekst u kojem se savremena muzika čita?

Ivana Medić je autorka brojnih publikacija, a trenutno rukovodi glavnim projektom Muzikološkog instituta SANU. Pored nacionalne istorije, njena sfera interesovanja proteže se i na savremenu muziku i avangardu, o čemu je govorila za Internet portal RTS-a.
Naslov Vaše najnovije knjige otkriva dugogodišnju inspiraciju i izazov kakav je činila muzika iza gvozdene zaveseˮ, tj. Sovjetskog Saveza.

‒ Moje istraživanje pokazuje da je „gvozdena zavesaˮ zapravo bila porozna, jer su nove tendencije pristizale sa Zapada - doduše, zaobilaznim putem i sa zakašnjenjem. U knjizi naslovljenoj Od polistilizma do metapluralizma. Eseji o poznoj sovjetskoj simfonijskoj muzici bavim se stvaralaštvom generacije kompozitora koja je na scenu stupila krajem pedesetih godina 20. veka, nakon Staljinove smrti. Kompozitori Alfred Šnitke, Arvo Part, Valentin Silvestrov, Sofija Gubajdulina i drugi bili su gurnuti na marginu hijerarhizovanog sistema kojim je upravljalo Udruženje sovjetskih kompozitora, jer se nisu priklonili socrealističkoj doktrini.

Samim tim što su bili „izopšteni" iz sistema i zarađivali za život pišući muziku za pozorište i film, mogli su da eksperimentišu i da „krijumčare" avangardne kompozicione tehnike u sovjetsku muziku. Učeći „metodom pokušaja i greške", spajajući fragmente različitih stilova i pravaca, vremenom su formirali sopstveni izraz, kojem je sam Šnitke nadenuo naziv polistilizam. Terminom metapluralizam označavam poznu fazu polistilizma, u kojoj kompozitori, u razdoblju pred raspad Sovjetskog Saveza, sintetišu iskustva i traže svoje mesto u svetskim istorijama muzike, iz kojih su, tokom decenija Hladnog rata, bili isključeni.

Upravo to polje interesovanja, na koje ste stupili još kao doktorand na Univerzitetu u Mančesteru, otvorilo vam je čitav niz mogućnosti delovanja na međunarodnoj sceni. Koja iskustva su za Vas značajna, a koja sada vladaju u „muzikološkom mejnstrimu"?

‒ Teško je reći šta je uopšte „muzikološki mejnstrim" danas, jer se naša disciplina razgranala, tako da u njen predmet proučavanja spadaju i umetnička, i popularna, i primenjena, i bogoslužbena muzika, zatim zvučni pejzaži itd. Granice između „istorijske" muzikologije i etnomuzikologije sve su propusnije, kao i granice između muzikologije i srodnih humanističkih disciplina. U obilju teorijskih pristupa, važno je da jasno definišemo sopstvenu istraživačku poziciju i budemo svesni svih mogućih metoda tumačenja nekog muzičkog dela ili fenomena, pre nego što se opredelimo za jedan od njih.

Iskustvo studiranja u Velikoj Britaniji i pisanja doktorata na engleskom jeziku bilo mi je višestruko dragoceno, ne samo zbog usavršavanja lingvističkih veština već i zato što mi je omogućilo izlazak na međunarodnu muzikološku scenu, povezivanje sa inostranim istraživačima koji proučavaju istočnoevropsku muziku, objavljivanje u međunarodnim časopisima i kolektivnim monografijama, organizovanje međunarodnih konferencija itd. Ovim aktivnostima sada doprinosim povećanju međunarodne vidljivosti Muzikološkog instituta i umrežavanju sa svetskim istraživačkim centrima.

Interesovanje za avangardu druge polovine 20. veka možda je prirodno rezultiralo pasioniranim uplivom u projekat Kvantne muzike, gde imate ulogu koordinatorke, teoretičarke i promoterke. Kakvo je to iskustvo?

‒ Nadasve inspirativno, mada veoma izazovno. Projekat Kvantna muzika, kojim rukovodim, kofinansiran je iz sredstava Evropske unije, preko programa Kreativna Evropa. Ovo je prvi put da je institucija iz Srbije, Muzikološki institut SANU, nosilac projekta u okviru Kreativne Evrope; komisija je prepoznala inovativnost našeg predloga, čiji je cilj istraživanje višeslojnih relacija između svetova kvantne fizike i muzike ‒ naizgled jako udaljenih, a zapravo, po mnogim svojstvima, srodnih. Jedan od rezultata ovog projekta jeste i razvoj novog instrumenta, hibridnog (analogno-digitalnog) klavira, koji je u potpunosti realizovan u Beogradu; naši inženjeri konstruisali su mehanizam hibridnog klavira, razvili softver i novu banku zvučnih „boja" na osnovu eksperimenata izvedenih u kvantnoj laboratoriji Univerziteta u Orhusu (Danska).

Sjajni LP duo (Sonja Lončar i Andrija Pavlović) tokom septembra i oktobra 2017. održao je niz koncerata širom Evrope, na kojima su predstavili novi instrument i nova dela, specijalno komponovana ili aranžirana za njega. Radujem se što je nova stranica istorije muzike ispisana baš u Beogradu, a verujem da će Kvantna muzika vremenom biti prepoznata kao najznačajnija tehnološko-umetnička inovacija sa početka 21. veka.

broj komentara 0 pošalji komentar