Šarena strana „mračnogˮ srednjeg veka

Činjenica je da u kolektivnoj svesti i dalje doživljavamo srednji vek kao period u kom je kulturni razvitak bio rezervisan za uske i zatvorene krugove manastira. Premda manastiri jesu bili nosioci zapadne kulture u srednjem veku, to nije bila jedina kultura koja je u tom periodu postojala. Naime, najrasprostranjenija kultura srednjeg veka bila je narodna. Usled usmenog karaktera i „niskog" statusa, dugo nije uspela da osvoji simpatije i pažnju proučavalaca. Međutim, čim je počela da se sagledava kao ozbiljan predmet istraživanja, ta „prosta" kultura otkrila je šarenolikost koja je razvedrila mračno nebo srednjeg veka.

Karakter te narodne kulture možda se najbolje može objasniti kroz pojam karnevala. U srednjem veku, karneval je označavao festival od nekoliko dana koji se održavao uoči velikog posta. Sama reč „carne vale" značila je zbogom meso, što je upućivalo na to da su se ljudi tokom tih nekoliko dana pripremali da se oproste od mesa, ali i drugih ovozemaljskih užitaka. Zbog toga je za vreme karnevala bilo dozvoljeno činiti sve one stvari koje su tokom ostatka godine bile zabranjene. Tada se poredak sveta okretao naglavačke, svi ljudi su prividno i privremeno postajali jednaki, na vlasti je sedeo kralj-luda.

Karneval je trajao samo nekoliko dana, posle kojih se sve vraćalo u pređašnji poredak. Međutim, duh karnevala je opstajao i duže ‒ na ulicama, trgovima, pijacama, u prostaklucima i lascivnim vicevima prostog naroda, koji je bio nepismen, te nije mogao da ostavi pisana svedočanstva svoje kulture.

Tek je u drugoj polovini 14. veka došlo do pojave značajnih književnih dela koja su se pozabavila prikazom te zanemarene niske kulture. Bokačov „Dekameron" izlazi 1353. godine i predstavlja jedno od revolucionarnih dela, ne samo za književnost već i za evropsku kulturu. U pitanju je bila zbirka novela, od kojih su mnoge bile lascivne i podrivački nastrojene prema crkvenim doktrinama. Premda su Bokačovi junaci bili pretežno pripadnici novog društvenog staleža ‒ građanstva ‒ njihove priče su duhom dočaravale sve one niske pobude koje su vekovima smatrane tabu temama nedostojnim visoke kulture. Nekoliko decenija nakon „Dekamerona", u engleskoj se pojavilo delo slične forme i sadržaja ‒ „Kenterberijske priče" Džefrija Čosera. To delo je, između ostalog, bilo i prvo književno delo engleske književnosti koje je umesto na latinskom, ili francuskom, bilo napisano engleskim govornim jezikom ‒  jezikom koji je mogao da razume običan narod.

Kasnije je, prevodom „Hiljadu i jedne noći" na francuski u 18. veku, uočena još jedna književna paralela. Šeherezadine priče, takođe iz srednjeg veka, isto tako predstavljaju zbirku umetnički oblikovanih narodnih priča, koje su pokazale da ni na Istoku srednjovekovni čovek nije bio tako smeran, skrušen i bogougodan kao što bi se moglo pomisliti.

Jedna od teorija karnevala jeste takozvana teorija zaptivene buradi. Prema njoj, narod je kao zaptiveno bure koje će pući ukoliko mu se s vremena na vreme ne odvrne ventil ‒ drugim rečima, ukoliko mu se povremeno ne dopusti da uživa u ovozemaljskim blagodetima, prvenstveno u telesnim užicima. Ipak, ne treba zaboraviti da se ta teorija odnosi na čoveka „mračnog" srednjeg veka, i da ostaje nerešeno pitanje: nije li današnji svet prerastao u beskonačni karneval?