Slučaj Benvenuta Čelinija

Prave se, razume se, od (po nekom osnovu) defektne dece i prerušavaju se, konačno, u prividno blagorodne, asocijalne starce. No bez obzira na to, moramo (bar ponekad) uneti u naše račune stavku o nejednakom udelu pojedinaca u masi koju nazivamo čovečanstvom. Instinkt samozaštite pretvara se u osećanje solidarnosti gde je (demokratski) svaki čovek jednak sa onim drugim isključivo stoga što je član linije fronta suočenog sa zagađenjem i otpacima.

A ima li, međutim, ljudi zagađenih, ljudi otpadaka? Onih koji se slobodno šetaju, tu među nama, bilo usled nedostatka dokaza, nemogućnosti pronalaženja modela ponašanja u nekom od zakonskih paragrafa, bilo usled proste „nepravde, pa to ti je"?

Ima ih, naravno. Nevolja je jedino u tome što je to, za svakog od nas, „onaj drugi". Ako po strani ostavimo taj fenomen, ostaje poštovanje principa progresa, kao i mogućnost teorijske analize.

Po njoj, (više ili manje) pametni naučnici dosetiće se kako da pročišćavaju otpadne vode, ili kako da se upotrebljena ambalaža reciklira u podloge za puteve, na primer. I mi ćemo ponovo disati čist vazduh, piti bistru vodu i jesti ribu iz nje izvađenu koja ne vonja po hemikalijama.

Ali se onaj drugi vid okoline time neće promeniti. Ostaćemo suočeni sa ogromnom živom ljušturom sastavljenom od istih (ili nama sličnih) ljudi, među kojima će se naći i oni kao vazduh čisti i kao voda bistri, ali i mnogi čađavi i otrovni. Pa (zašto da ne?) i neki od tih znamenitih naučnika.

U naše vreme, površnost u pristupu bližnjem nije uvek znak egocentričnosti, već posledica nedostatka vremena i hiperprodukcije ljudi. Psihološko i etičko ispitivanje dugo traje, dok je korist od njega neizvesna. Mnogo je celishodnije smatrati pronalazača filtera za integralno pozitivnu ličnost. Time se naše ponašanje svodi na jedno od najtežih ogrešenja o princip samoodržanja i solidarnosti: veliki čovek ergo dobar čovek.

No nije prvi put da se delo i čovek identifikuju. Za razliku od današnjeg (u kom je individualni komoditet kombinovan sa nedovoljnom kolektivnom svešću), u doba renesanse je, primerice, ista stvar bila pitanje opšteg intelektualnog stava. Neoplatonski princip po kome dobro delo ne može biti proizvedeno nedostojnom rukom doneo je mnogo dobra mnogo lošim ljudima.

Eklatantan je primer velikog umetnika, zlatara, vajara, pisca, muzičara i vojnika, ali takođe dokazano okorelog nevaljalca, lopova, ubice, sataniste, sodomiste i pedofila Benvenuta Čelinija. Iz jedne od najboljih renesansnih autobiografija, naslovljene jednostavno „Moj život", teško je poverovati šta je sve stalo u jedan sedamdesetogodišnji život, a još teže (sa humano-etičke pozicije) razumeti sa kojom lakoćom se umetnik opravdavajuće odnosi prema svojim smrtnim gresima. Naročiti doprinos ovakvom stavu obezbedio je papa Pavle Treći, već posle njegovog prvog ubistva, izvršenog još u ranoj mladosti. Naime, papa (kome je, čini se, dobra skulptura čoveka bila draža od svakog dobrog čoveka), u pismenoj aboliciji dragom Benvenutu obrazlaže zašto je darovitom čoveku praktično nemoguće da bude rđav, što je ovog osokolilo da, u opisu svađe pred vojvodom Kozimom (pri kraju svog života) Bandelijevo „Sta cheto, soddomitaccio!" („Ućuti, ti prljavi sodomisto!") opiše kao „užasnu uvredu".

Iako je ovozemaljski život napustio ne samo ne pokajavši se već i u uverenju sopstvene lične vrednosti, moramo zaključiti da, dočim Čelinijevo delo predstavlja relikvioznu zaostavštinu, njegova ličnost zagađuje okolinu i ostaje zauvek ekološki problem humanog porekla.