Ministar Dvora Milan Antić o masonima

U belešci je zapisano da je Milan Antić mislio da masoni nisu imali jačeg uticaja na državnu upravu. Smatrao je da su kao „koterija" mogli imati određenog uticaja na postavljanje pojedinaca na određene položaje u državi i njenim ustanovama. Antić im nije pridavao preveliku pažnju. U dokumentu piše:
„Pitanje masona je iskrslo kao važnije tek kada su ga Nemci sa svoje strane forsirali i kada se je morao zauzeti jedan određeni stav, pod pritiskom Nemaca, prema njima. Kad je počela kampanja protiv masona u „Vremenu", seća se da je došao kod njega dr Bjelajčić, koji je bio zamenik mladog kralja Petra u Sokolu, u stvari vršio dužnost sokolskog starešine, da pita za savet šta da radi, da li da se zahvali na toj dužnosti s obzirom na kampanju i optuživanje masona ili ne. Antić je savetovao da nema uopće smisla postavljati to pitanje ili nešto praviti nego neka i dalje ostane kako je i bilo."

Antić je rekao za kneza Pavla da je možda bio član engleske masonerije, i da je imao simpatije i vrlo dobro mišljenje o engleskoj masoneriji kao ozbiljnoj, konstruktivnoj i uticajnoj organizaciji, koju su predvodili članovi engleske vladajuće kuće.
Po Milanu Antiću, knez Pavle nije imao dobro mišljenje o francuskom sistemu masonerije, kojem je, piše u dokumentu, pripadala i jugoslovenska masonerija. To je samo delimično tačno. Antić je rekao da je knez održavao dobre odnose sa višim masonskim funkcionerima. Od njega je i potekla ideja da se jugoslovenska masonerija orijentiše na englesku i da traži njenu potporu za jugoslovensku kneževu političku orijentaciju - zabeležio je M. Ć. U navedenom dokumentu takođe piše:
„Kada je knez Pavle bio u Londonu u poseti (onda kada je odlikovan), onda je izgleda vodio razgovore sa engleskim masonima i došao do zaključka da bi se ta preorijentacija mogla izvršiti i biti korisna. Posle njegova povratka, na njegovu inicijativu bio je u Englesku poslan dr Vladimir Ćorović, da kao visoki predstavnik jugoslovenske masonerije pokuša provesti tu preorijentaciju i utiče na to da engleska masonerija podrži Pavlovu politiku. Ali Ćorović nije u tome uspeo, jer se izgleda situacija u Engleskoj u odnosu na Pavla već bila promenila. Posle tog neuspeha Pavle nije više vršio nikakve pokušaje oko jugoslovenske masonerije."

Beleška sadrži i Antićevo mišljenje o ulozi slobodnih zidara u vezi sa prevratom od 27. marta 1941. Njegove pretpostavke su imale odjeka kod mnogih autora posle rata, a imaju i danas. Istraživač M. Ć. je zabeležio:
„Antić kaže da mu je jedan mason pričao da je 1940. godine bila donesena odluka od strane Velike Lože Jugoslavije (kad je Pavle uzeo odlučniji kurs u pravcu zbliženja sa Nemačkom) da se protiv Pavla vodi borba i da ga se na svakom kraku diskredituje. Ovo nije bilo poznato Pavlu do 27. aprila 1941"Ovo mišljenje o „diskreditaciji kneza Pavla" stari masoni su u više navrata demantovali. Na primer, dr Viktor Novak i Damjan Branković.

U dokumentu se navodi da je jedan od uglednih masona koji je uspeo da se približi kralju Aleksandru i stekne njegovo prijateljstvo bio dr Radenko Stanković, ali Antić ne misli da je ta veza imala uticaja na kraljevo viđenje politike. Dr Radenko Stanković je posle Drugog svetskog rata osuđen na 12 godina robije. Preminuo je od posledica robijanja.

Posebno je zanimljivo kazivanje Milana Antića o dr Mihailu Konstantinoviću, ocu Radomira Konstantinovića, koji se smatra „ocem Druge Srbije". U navedenom dokumentu piše:
„Kada je dr Mihailo Konstantinović postao vaspitač mladog kralja Petra, Antić se je začudio jer do tada nije ni čuo za njega kao neku ličnost. Međutim, posle je utvrdio da je on došao na to mesto po predlogu Slobodana Jovanovića, koji ga je kao svoga đaka i masona podržavao i gurao. Kad su se upoznali onda mu je Antić indirektno skrenu pažnju da iako je ʼrepublikanacʼ i mason pošto je postavljen sa najvišeg mesta, nada se da će isto vršiti ispravno svoju dužnost. Našto je ovaj to i potvrdio. Smatra da Konstantinović nije tim putem moga da vrši neki uticaj, ali je svakako taj položaj vaspitača moga da koristi u javnosti za svoje isticanje i stvaranje što boljeg položaja. Kod pregovora u Sporazumu Cvetković‒Maček i stvaranju Banovine Hrvatske, on je takođe po preporuci Slobodana Jovanovića bio sa strane kneza postavljen kao pravni stručnjak i ekspert.

U vladi Cvetković‒Maček su masoni bili zastupljeni sa dr Budisavljevićem, dr Konstantinovićem i dr Čubrilovićem. Njihov stav je došao do izražaja kad su u februaru 1941. podneli ostavku, kod čega Antić misli da nije bio samo njihov stav, nego da je to bilo i pod uticajem sa strane."

Mihailo Konstantinović je za vreme Drugog svetskog rata bio na platnom spisku izbegličke vlade u Londonu. Posle rata se vratio u zemlju, postao profesor Pravnog fakulteta i bio dekan u tri navrata. Dobio je više odlikovanja pre i posle Drugog svetskog rata, među kojima su Albanska spomenica, Spomen-plaketa grada Beograda 1974. i Sedmojulska nagrada. Život uglednog profesora Beogradskog univerziteta bio je pun korenitih promena. Slobodan Jovanović je od iste države bio osuđen na 20 godina robije i nikada se nije vratio u otadžbinu.