Muzika kao otpad

Čovek je, samim svojim prisustvom, deo okoline svih drugih ljudi, te prema tome, uvek potencijalno spreman da reprezentuje etički i estetički model, to jest izvor zagađenja. Čak i u najdoslovnijem smislu, čak i kao umetnik. Kada je, negde sredinom 16. veka, proučavanje anatomije ljudskog tela bilo smatrano glavnom disciplinom na putu usavršavanja u likovnoj umetnosti, opisani su slučajevi zaraza celih gradskih kvartova izazvanih truljenjem delova tela koje su slikari držali po svojim sobama, čak i pod svojim krevetima.

Ima u umetnosti, i oduvek je bilo, izvesne agresivnosti u odnosu na društvo. Naročito smo danas prosto prinuđeni da učestvujemo u nekakvoj umetničkoj re-kreaciji, premda bismo od nje najradije pobegli. Šareni bilbordi i led-reklame iza kojih se krije umetnik prinuđen na demonske inspiracije „usisava" nas istim intenzitetom kao i neurotizovana, narkotična muzika; to su dva najbolja primera opterećenja okoline neregistrovanih na listi škodljivih materija.

Pušenje je eliminisano, ne samo sa javnih mesta. Možemo li očekivati slično agresivnu kampanju protiv muzičkih zagađivača atmosfere? Ili, zabranu po čula pogubnih marketinških sadržaja, makar onih na javnim površinama? Pitanja su, razume se, retorička.

Materijalna supstanca izvučena iz prvobitnog ležišta menja formu i postaje otpornija prema prirodnom procesu dezintegracije. Na tu opasnost se nadovezuje i pretnja iscrpljenja prvobitnih prirodnih ležišta. Te se uz plemenite (čitaj: utilitarne) namene proizvoda ljudskog rada, odnosno metamorfoze materije, javlja štetan nusproizvod. Otpadak.

Ostavimo li po strani arhitekturu i likovne umetnosti (koje su takođe prosta metamorfoza materije), zapitajmo se da li su fondovi i tog treperenja vazduha, te muzike, podložni iscrpljenju. Postavlja li i ona problem otpada (i pri tom ne mislimo na nosače zvuka, već na psihološku percepciju zvuka)?

Prirodni resursi se sve više iscrpljuju. Čak i melodijska invencija (kao nezamenljiva osnovna supstanca muzike) kopni, degeneriše se, nestaje. Ono što je „plemenito" (za svakog različito) apsorbuje se, prolazi kroz proces duhovnog metabolizma, ishranjuje, pretvara se u energiju. No veliki procenat štetnih sastojaka koje moramo apsorbovati zajedno sa vazduhom ostaje u nama neprerađen. Kao arsenik, kao živa, kao olovo.

I nema nikakve sumnje da umetnost ima kompletnu mogućnost da se javi u formi otpatka. Kao trovač duše.