Evanđelista Toričeli

Evanđelista Toričeli rođen je u Faenci, gradiću u italijanskoj regiji Emilija Romanja. Budući da njegovi roditelji nisu bili dovoljno imućni da mu obezbede visoko obrazovanje, pomogao mu je ujak, kaluđer koji se postarao da mladi Evanđelista stekne solidnu osnovu opštih znanja i kulture, a zatim ga je upisao na jezuitski koledž. Nešto kasnije, dobio je za učitelja Benedeta Kastelija, slavnog univerzitetskog profesora iz Rima. Pod njegovim vođstvom, Toričeli je savladao matematiku, mehaniku, hidrauliku i astronomiju, a stupio je i u Kastelijevu službu kao lični sekretar. Zahvaljujući tome došlo je, između ostalog, do danas čuvene prepiske između Toričelija i Galileja, čiji je tek publikovani Dijalog o dva glavna sistema sveta ostavio na Toričelija snažan utisak, sasvim ga uverivši u ispravnost heliocentrične teorije o Sunčevom sistemu.

Toričeli je marljivo eksperimentisao sa konstrukcijom teleskopa i jednostavnih mikroskopa, proizvodeći svojeručno sočiva različitog oblika i dimenzija. Zahvaljujući pažljivoj kontroli zakrivljenosti sočiva, Toričelijevi teleskopi nadmašili su većinu sličnih instrumenata njegovog doba. No sticajem okolnosti, Toričelijevo ime neće ostati upamćeno po teleskopima, već po drugom uspešnom izumu ‒ živinom barometru. Taj jednostavni uređaj omogućio je krupan pomak, kako u praktičnom izvođenju naučnih ogleda tako i u opštem razumevanju prirode. Naime, posmatrajući podizanje i spuštanje nivoa žive u barometarskoj cevi, Toričeli je pokazao da uzrok postojanja otpora prema stvaranju vakuuma u izokrenutom delu cevi iznad površine žive treba tražiti u težini vazduha u cevi, a ne u shvatanju da se „priroda gnuša vakuuma", čuvenom aristotelovskom načelu koje je kroz čitav srednji vek smatrano neprikosnovenim, ali je nova fizika s njim morala da raskrsti kako bi naučnici mogli da se upuste u istinsku potragu za objašnjenjima i uzrocima prirodnih pojava i procesa.

Sa upotrebom barometra, prisustvo i značaj Zemljine atmosfere postali su daleko očigledniji nego dotad. „Živimo na dnu okeana sačinjenog od vazduha", poznata je rečenica kojom je Toričeli podvukao tu činjenicu. Posmatrajući protok tečnosti u različitim uslovima, on je takođe uočio da su količine vode koje isteknu kroz rupu na dnu nekog rezervoara nakon niza jednakih vremenskih intervala, srazmerne uzastopnim neparnim brojevima. To je podsetilo Toričelija na Galilejev opis brzine tela u slobodnom padu i pomoglo mu da razume da se mlaz vode u tom primeru može posmatrati kao niz čestica čija je brzina određena prvobitnom visinom nivoa vode u rezervoaru. Tako je formulisan Toričelijev zakon isticanja tečnosti.

Nastavljajući se na Galilejeva dela, Toričeli je ponudio uopšten matematički opis putanje kosog projektila i objavio ga u svojoj knjizi De motu gravium („O kretanju teških tela"). Impresioniran Toričelijevim radom, ali i svestranošću u proučavanju prirode, veliki naučnik i njegov uzor pozvao ga je 1641. godine da mu se pridruži u Firenci, te je Toričeli uz Galileja proveo poslednja tri meseca Galilejevog života, nakon čega je od njega nasledio titulu dvorskog matematičara kod nadvojvode Ferdinanda II od Toskane i mesto predavača na Firentinskoj akademiji.

Najznačajnijim Toričelijevim doprinosom matematici danas se smatra rad na nedeljivim brojevima i njihovoj primeni u geometriji ‒ u određivanju dužina, površina i zapremina. U delu o površinama pod parabolom, Toričeli je, primera radi, izložio dvadeset jednu postavku ‒ deset je bilo zasnovano na antičkim metodama, a čak jedanaest na nedeljivim brojevima. Toričelijevi uspesi na polju analitičke geometrije utoliko više zadivljuju kada se uzme u obzir da su daleko prethodili nastanku koordinatnog sistema, bez koga se danas slične postavke ne mogu ni zamisliti.

Mnogobrojne oblasti matematike i fizike koje je Toričeli obogatio i unapredio, nadahnut renesansnim duhom univerzalnog traganja za saznanjem, doživele su u narednim vekovima neslućeni razvoj. Danas, kada fizičari svojim spektakularnim ogledima i teorijskim konceptima već uveliko nastoje da dotaknu samu suštinu temeljnih zakonitosti koje upravljaju svekolikom prirodom, prisećamo se Evanđeliste Toričelija kao jednog od džinova sa čijih su ramena ‒ u Njutnovoj besmrtnoj metafori ‒ potonji naučnici sagledali veliki deo onoga što čitamo u udžbenicima.