Kada knjige ne poznaju uzrasne ni prostorne granice

Đake šestog razreda Osnovne škole „Svetozar Marković" iz Beograda posetila je Violeta Babić, jezički stručnjak i leksikograf Instituta za srpski jezik, dugogodišnji lektor i urednik u „Kreativnom centru", autorka deset knjiga posvećenih deci, mladima i jezičkoj kulturi. Deca su tražila savete o jeziku i gramatici, ali su s posebnom znatiželjom i uživanjem diskutovala o slatkim mukama odrastanja i knjigama koje im je autorka posvetila.

Tom prilikom razgovarali smo s njom o knjigama „365 jezičkih crtica", „366 jezičkih crtica" i o budućoj knjizi „367 jezičkih crtica", kao i o iskustvu koje je stekla zalažući se za očuvanje srpskog jezika i jezičke kulture. Za Internet portal Obrazovno-naučnog programa RTS-a Violeta je govorila i o zadovoljstvu koje joj pričinjavaju druženja s decom i pisma čitalaca iz celog sveta.

Vaše Jezičke crtice ‒ priručnici za sve one koji žele da govore i pišu pravilno ‒ štampane su u više izdanja, a ove godine biće objavljen i njihov treći deo - „367 jezičkih crtica". Budući da ste se decenijama bavili jezikom, i kao leksikograf i kao lektor, u kom trenutku ste dobili ideju da o pravopisu i jeziku pišete na originalan, jednostavan i šaljiv način?

‒ Primetila sam da se u Srbiji vrlo loše piše i govori na radiju i televiziji, u novinama; slušala sam razgovore običnih ljudi u gradskom saobraćaju, shvatila da imaju vrlo skučen rečnik i da ja kao profesor srpskog jezika (koji se 40 godina bavi lekturom) moram nešto da učinim. Prva crtica objavljena je na Fejsbuku 2012. godine i dobila je izvanredno mnogo lajkova (moram se izraziti novogovorom). Tada sam shvatila da je svet željan znanja, pa tako, evo već pet godina, svakoga dana pišem po jednu crticu o osnovnim jezičkim problemima na osnovu onoga što sam pročitala, videla ili čula. Interesantno je i to što od početka odmah u glavi imam i pričicu ‒ trudim se da bude duhovita jer sam svesna da ljudi neće čitati nešto što je suviše dugačko ili pak stručno. Moj cilj je bio da onaj koji želi da sazna nešto o jeziku pročita kratku priču, iz nje nešto nauči i još se uz to i nasmeje. Tako se pravila najbolje pamte.

Videli smo danas da deca imaju brojne komentare i pitanja. Da li je tako živa interakcija prisutna i na drugim vašim promocijama i lektorskim vežbama?

‒ Deca su vrlo zainteresovana za srpski jezik, verujte, puna je sala uvek. Pažljivo slušaju ono o čemu im govorim, a potom imaju mnoštvo pitanja (donesu ih i od kuće): „Zašto ste napisali ovo?", „Kako se piše ispravno?", „Učili smo ovako, a sad vidim da je drugačije..." Interakcija je tolika da često produžimo razgovor i ostanemo čak i dva školska časa. Među brojnim prijateljima i pratiocima moje stranice na Fejsbuku ima mnogo omladine i dece ‒ što meni posebno znači, budući da imam 64 godine ‒ oni ne slušaju ni svoje roditelje, a kamoli nekoga ko može da im bude baka. Drago mi je što sam uspela da uđem u svet mladih i pomognem mnogima besplatnim jezičkim savetima.

Šta vas je inspirisalo da napišete knjige posvećene isključivo devojčicama i dečacima i izazovima sa kojima se susreću u odrastanju?

‒ „Knjiga za svaku devojčicu" nastala je iz moje potrebe, jer nisam imala takvu kad sam bila dete, šezdesetih godina prošlog veka. U njoj se pre svega bavim odrastanjem ‒ objašnjavam devojčicama (i dečacima u „Knjizi za svakog dečaka") kakve ih promene čekaju i kako da prođu kroz te teške godine rasta i razvoja na najlakši način. Pisala sam iz sopstvenog iskustva, kao i iz iskustva svog sina. Deca žele da saznaju mnogo toga o pubertetu, a nemaju s kim da o tome slobodno razgovaraju, retko se usuđuju da pitaju, boje se da se raspituju kod roditelja o razvoju i promenama koje osećaju u tim godinama. Ja sam im sve objasnila na lak i jednostavan način, lepim rečnikom i taj isti tekst čita se i u Kini i u Rusiji.

Kako vi tumačite popularnost „Knjige za svaku devojčicu", koja je prevedena na 22 jezika? Mnoge knjige se bave istom tematikom i daju slične savete, ali deca su očigledno našla sebe u Vašim knjigama.

‒ Danas u svetu postoje mnoge slične knjige, ali je meni fascinantno to što se moje prodaju na svim kontinentima ‒ u Vijetnamu, na Tajlandu, u Kolumbiji... Bahrein je izdao „Knjigu za svaku devojčicu" za arapske zemlje, a i to izdanje nije menjano, što je vrlo zanimljivo. Jedino su malo izmenjene ilustracije - neke devojčice morale su da nose marame i da budu pokrivene. Koliko čujem od izdavača, knjiga je izuzetno popularna na Bliskom istoku, pa mislim da sam pogodila temu koja interesuje sve devojčice sveta. „Knjiga za svakog dečaka" prevedena je na 13 jezika i naročito se dobro prodaje u zemljama u kojima se govori španskim jezikom. Imam interakciju s majkama dečaka iz Perua, a pišu mi i dečaci iz Južne Amerike i zahvaljuju mi, jer je i njima moja knjiga pomogla u odrastanju.