Dobrota velikog čoveka

Kao stvaralac, odnosno proizvođač, čovek je scenograf svoje sopstvene okoline, a onda i okoline u najširem sociološkom smislu. Umetnik je pozvan da tu scenografiju reši estetski, i prema tome on se predstavlja kao najintimniji subjekt ekologije, nezavisan od drugih problema iste klase koji su pretežno egzistencijalne prirode.

No njegova uloga je delikatna jer se odvija u stanju opšteg osećanja bezbednosti, dok je ekološka intervencija zaštićena opštim osećanjem opasnosti. A evo kako: Teorija o zaštiti okoline može se u prvom redu svesti na teoriju nesvesnosti o posledicama sopstvenih postupaka, dakle na jednu animalnu ili infantilnu karakteristiku većeg dela čovečanstva. No osvešćenje se brzo javlja, i ono diže uzbunu pred predstojećom katastrofom. Tada se javljaju takođe i rudimenti solidarnosti prevazilazeći unutrašnje, društvene ili međunarodne nesuglasice.

Što je katastrofa bliža, solidarnost je jača. (Pitajte nas Srbe sve što vas zanima na tu temu, navežbali smo se do savršenstva.) Pritom se ne izbiraju sredstva kontraudara. Ako se davite u dubokoj vodi, svakako vam neće pasti na pamet da li će spasilac doplivati kraul, leđnim ili delfin stilom. U tom pogledu, prirodne nauke se nalaze pred jednostavnom strategijom. Njihov jedini stil je efikasnost spojena sa brzinom, dok je umetnost primorana da zadovoljava različite, često sasvim oprečne ukuse, mišljenja, shvatanja, i da se njima prilagođava, prkoseći i kontrirajući istovremeno onim ostalima.

Čak i u mirno doba, umetnost je u permanentnom ratnom stanju. Ona za svaki ukus mora raspolagati po jednim stilom. Lako je, dakle, reći da je estetska misao veoma važan subjekt ekologije, jer na njoj počiva jednostavna odgovornost da scenografiju civilizovanog načina života učini što privlačnijom. Nažalost, estetiku vreme pretiče, društvo je spotiče. Nikad (sem eventualno u nekom totalitarnom društvu ispranog mozga) umetnost neće moći da ostvari svoj definitivni ideal, niti će čak uspeti da formira njegov model.

Svaka društvena grupa ‒ socijalna, politička, nacionalna, profesionalna, seksualna ‒ traži posebna prava, između ostalog, i pravo na sopstven estetski ideal. A onda još i pravo da taj model neprestano menja. Francuski mislilac Šomber de Lov opominje nas da promena okoline upotrebom tehnike neće promeniti društvo. Da bi se okolina transformisala, društvo je taj faktor koji treba promeniti.

Svaka je korist svečana povorka na čijem se repu vuče poneka šteta. Stoga je besmisleno okretati je u suprotnom smeru, jer bi se tada šteta našla na čelu. Ali ostaje ipak nešto što nije, ili bar ne bi moralo da bude pratilac naučnog progresa ‒ brisanje otisaka prstiju pojedinca kao moralnog bića, gubljenje njegovog humanog identiteta, nemoć sagledavanja njegove funkcije kao elementa u kontekstu okoline svih ostalih.

Naročito u slučajevima kada njegov ulog baca na tu funkciju gustu, neprovidnu senku. Onda je cena takvog progresa zbilja visoka. I sve su ređi, a dragoceniji, oni koji život čine lakšim i spokojnijim, namesto ovih „ostvarivača" progresa. Te se treba kurtalisati kompromitujuće devize da je dobar neko zato što je veliki, jer je ona simptom i izraz jedne primitivne, mučne, grčevite paleolitske borbe za opstanak.

Usvojmo, dakle, bolje rešenje: Dobar čovek, ergo veliki čovek.