Lejard o Srbima 1863.

Pre nego što navedemo delove njegovog izlaganja, navešćemo citat iz članka koji je u jutarnjem izdanju 29. maja 1963.objavio londonski „Dejli njuz":

„Sloveni se protežu na dugačkoj jednoj liniji, koja ide od ušća Volge sve do Albanskih Gora, boreći se, očajnički, protivu neprijateljskih rasa i svakojakih nepogoda, koje prete sa sviju strana, da ih utamane i prožderu. Nemci ih pritisli sa Zapada, a Tatari i Azijati napali sa Istoka, tako, da su Sloveni u večitoj borbi, na mrtvoj straži večito, i večito u boju na život i smrt! Ako zapadna Evropa, ako Germanija, razumeju iole svoje interese, one bi trebalo, sa udruženim Silama, da spasavaju Slovene od azijatske navale, koja će, ako ikada dospe do Odre, potčiniti sve germansko pleme, ako i ne fizički, ono, na izvesno, moralno. Danas, kako stvari stoje, Sloveni formiraju još jednu liniju, koja deli Aziju od Evrope. (...) Sloveni su zadržali svoju civilizaciju, ma koliko da su, u neprekidnoj borbi za svoju političku egzistenciju, primorani da je zanemaruju." (str. 107‒108)

(Svi citati u ovom tekstu su iz knjige: Milan Hristić - Srbija i Engleska pre pola veka (Misija Filipa Hristića u Londonu 1863. godine) - Beograd, knjižar izdavač Geca Kon, 1910)
Rasprava u Donjem domu Parlamenta počela je (29. maja 1863) u četiri časa posle podne i trajala je do 12 časova i 55 minuta noću.

Gospodin Lejard je, nasuprot g. Gregoriju (govorio je dva sata, svesrdno podržao Srbe), bio „neprijateljski" raspoložen. Smatrao je da je za Srbe i Srbiju mnogo bolje u ekonomskom, kulturnom, verskom i političkom smislu da ostane u sastavu Turske nego da bude nezavisna država i da oslobađa porobljene sunarodnike. Lejard je govorio:
„Osim toga, ne treba zaboraviti još i to: da je za jednu državu od 1.000.000 duša, stalan kadar od 50.000 ljudi, sa 70.000 rezerve, i suviše mnogo." (str. 208)
„Knez Mihajlo je stvorio sedam Ministarstava. Mala zemljica ova sa jedva jednim milionom duša, ima svoga Ministra Spoljnih Poslova, svoga Ministra Vojnog, svog Ministra Pravde, i tako redom, sedam ih na broju. Knez se nosi mišlju da ima i svoju diplomaciju: svoje agente u Parizu, u Londonu, u Rusiji i po drugim dvorovima. Stajaća vojska mu je potrebna da raširi svoje granice prema Bosni i Hercegovini." (str. 217)

„Mnogo se govorilo o tome da će Knez Srbije postati glava jednog velikog Slovenskog Kraljevstva, ali govornik savetuje Srbima da prvo nauče da upravljaju sami sobom, pa tek onda da pomišljaju na to, da upravljaju drugima; on se nada da će njegovi saveti dopreti do naroda u Srbiji, ali ne veruje da će imati velikog dejstva na intrigante političke." (str. 219)

To su neki od stavova g. Lejarda, podsekretara u Ministarstvu spoljnih poslova britanske imperije. Iz njegovog, i nekih drugih izlaganja, jasno je koliko su duboki koreni stereotipa o nekim ličnostima i događajima iz srpske prošlosti.

G. Lejard i Filip Hristić su bili 1863. godine na suprotnim stranama. Posle smrti kneza Mihaila (1868), koga je g. Lejard optuživao u navedenim citatima, njegov drug iz detinjstva Filip Hristić kao predsednik Odbora za izgradnju, dovršava zgradu Narodnog pozorišta (oktobra 1869), i odlazi za poslanika u Carigrad.

U turskoj prestonici je sa prekidima obavljao dužnost do 1878. godine.Život je tako udesio da se Hristić i Lejard ponovo sretnu u Carigradu i postanu prijatelji. Kao da među njima nije bilo sukoba. Lejard je kao novi ambasador u Carigradu odmah primio Filipa Hristića i pomagao mu u delikatnim diplomatskim poslovima, pre svega u izgradnji železnice od Carigrada za Evropu a da se na nju Srbija priključi u Nišu.

Lejard je omogućio Hristiću da se bezbedno udalji iz Carigrada, s obzirom na to da je Filip uručio akt kojim je Srbija objavila rat Turskoj (Drugi srpsko-turski rat 1877-1878). O tome Filip Hristić piše u Uspomenama (Beograd, Službeni glasnik, 2015). Slučaj je tako hteo da je F. Hristić posle Carigrada, bio srpski poslanik u Beču, Berlinu, Rimu i prvi poslanik Kneževine Srbije u Londonu.