Relikvije i recikliranje

Svaki je čovek, dakle, po jedan Ego. A za svakog takvog čoveka je onaj drugi čovek, ma ko to bio, okolina. Te je tako, svako od nas, i čovek i okolina, zavisno od aspekta.

Priroda, dakle, čoveku civilizacije prestaje da bude predstavljena samo vazduhom, vodom, zemljom, šumama i livadama, već on nalazi supstrat pojma sredine među bićima sopstvene biološke vrste. U porodici, školi, u ratu, na radnom mestu. Među drugovima, neprijateljima, u lepoti i gadosti, ljubavi i strahu.

Ako ovog našeg čoveka postavimo u centar scene, pomenute šume i livade su tek negde u drugom planu. Njegovo neposredno okruženje čine arhitektura, drvoredi, saobraćaj. Još neposrednije ‒ nameštaj, cveće, kupatilo, televizor. Buka koja dopire spolja.

Da li je to, istinski, okolina čoveka? Baš kao i vazduh, ali onaj zagađeni. Kao i zvuk, i to onaj prevelikog intenziteta, koji uključuje (po definiciji plemenito kategorisanu) muziku.

Etjen Surio, metaforično iskazano, zapaža savršeno jednostavnu istinu: da je naš opipljivi svet obična makulatura materije u stalnoj metamorfozi. „Ali", nastavlja on, „u geologiji, lokalni presek nije isto što i presecanje karata za tablić; a to je i apsurdno - slažući onoliko slojeva zemlje koliko ih sračunava geologija, mi bismo uveličali Zemljinu koru. Tamo gde se širi primar, nedostaju ostali spratovi; gde kvarternar, ostali su iščezli. Jer odakle bi došli novi sedimenti da nisu iščupani iz prethodnih slojeva?"

Polazeći odavde, stvari se unekoliko komplikuju. Iz primarne materije (recimo „zemlje") izvlače se supstance kojima se pridodaju različita svojstva. Dalja sudbina tih supstanci je u prošlosti imala dvostruku pojavnost. S jedne strane, dobijena specifična forma je procenjivana kao delo čovekovog napora u izgradnji specifičnog sveta, te stoga odlikovana statusom relikvije.

Ovakva su prvenstveno umetnička dela, to jest objekti arhitekture, slikarstva, skulpture, literature. Takav objekt ne vraća se arheologiji, geologiji, ne baca se; ne ide u makulaturu bakterija i ostalih nekvalifikovanih hemičara poznatih samo mikroskopiji. Njime se uveličava Zemljina kora.

Podrazumevano, ukupna masa takvih zaštićenih relikvija kvantitativno je savršeno zanemarljiva u poređenju sa ostalim supstancama i objektima. Najveći deo rada čovekovih ruku, rada na promeni forme materije ‒ jer je samo to u pitanju ‒ vraćen je svojoj prirodnoj matičnoj industriji ne bi li se u procesu truljenja osposobio za svoje sledeće, polivalentne funkcije.

Ali je onda čovek napravio grešku u koracima, ne uvažavajući opomenu umetnika da svi proizvodi ljudskog uma i ljudske ruke ne mogu imati istu vrednost. Ogromno znanje, inteligencija, napor koji su uložili tehnolozi i njihovi inspiratori, kongenijalni učesnici u napretku fundamentalnih prirodnih nauka ‒ doveo je do paradoksalnog rezultata da se Zemljina kora (bar praktično) počela zbilja uveličavati. Te se, na taj način, stara kutija konzerve, iscepana čarapa, razbijena flaša, neki krš od automobila na neki način izjednačavaju sa Fidijinim hramovima, ili Rafaelovim slikama.

S tom razlikom što jedne čuvamo zato što nam je do njih (eventualno) stalo; a do drugih nam je bilo toliko stalo da nismo više u stanju da ih se oslobodimo.