„Ibiˮ kao avangarda kibernetike

Ako bi se (hipotetički) jednom došlo do naučno potvrđene teorije o virusnom poreklu raka, ta hipoteza bi postala činjenica (što danas još nije, premda postoji, jer je osporena). Tako bi bila upotrebljiva, čime bi dobila najvažniju podršku, bez obzira na mogućnost da (i neposredno potom) bude osporena, te prevaziđena nekom posve novom odlukom, u vidu neke nove, još upotrebljivije teorije. 

Sudbina umetnosti trpi identične procese. Brojni pokušaji da se umetnost odvede nekim novim putevima drastično se svodi selekcijom, odnosno eliminacijom. Tako su dadaizam, futurizam, četvrttonska muzika, pesnički automatizam i mnogi drugi pokušaji konstituisanja novih stilova zabataljeni, dok su drugi opstali silom javnih (ili prećutnih) sporazuma odgovarajućih krugova eksperata. U isto vreme se oformio još duži red otpalih naučnih hipoteza, iz svih oblasti.

Izdvojmo, među preživelima, teoretičare kibernetike Vinera i Šenona, i to zato što su rasvetlili naučni fenomen koji je (pola veka ranije) izneo Alfred Žari u „Kralju Ibiju": da su znaci (tonovi, reči, slike) u stanju da prenesu izvesnu količinu informacija nezavisno od značenja poruke koju podržavaju.

Klod Šenon je u „Matematičkoj teoriji komunikacije", na primeru kombinovanja šest kuglica crvene, plave i bele boje, definisao informaciju: kada imamo niz ishoda istih ili različitih verovatnoća, tada nam rezultat slučajnog događaja donosi informaciju koja je srednja vrednost, tj. matematičko očekivanje, pozitivnih vrednosti logaritama verovatnoća.

Iako nije bio upoznat sa Šenonovim radovima (koji su objavljeni godinu dana docnije), Norbert Viner je gotovo identično rešenje pronašao u termodinamici. Tako je 1948. god., u delu „Kibernetika", definisao informaciju u sistemu kao meru organizovanosti, dok je neodređenost sistema mera njegove neorganizovanosti. Iako količinski jednake, neodređenost je samo negacija informacije (kao odraz u ogledalu). Kolika je neodređenost u ogledu pre, podjednaka je informacija u ogledu nakon realizacije slučajnog događaja. Drugim rečima, kada govorimo o količinama u istim sistemima jedinica, moralo bi važiti da je INFORMACIJA = NEODREĐENOST, tj. da imamo iste količine nečega posle i pre saznanja.

Bez obzira na opravdanost ovog primera, očigledno je da se moderna naučna misao pridružuje principima umetnosti koja se ne podržava realističkim teorijama.

Ipak, moramo primetiti da je oblast nauke čvršće od umetnosti povezana sa empirijom koja se ne može prevazići a da se ne prekorači status humanog. I ako se podsetimo da je nauka (preko tehnologije) u neposrednom dodiru sa elementarnim životnim potrebama, onda smo je postavili na najudaljeniju tačku od umetnosti, iako nije uvek bila tako locirana, niti će nužno ostati.

U doba kad nauka praktično nije ni postojala, u Periklovoj Atini, jedna nova Sofoklova drama, ili Polikletova skulptura, bile su događaji od primarne važnosti za formiranje duhovne ličnosti građana, pa i celokupnog polisa. Analogno, u staležu relativno zaštićenom od finansijskih problema, primerice na dvoru Luja Četrnaestog, sličan efekat je imala premijera neke Lilijeve opere, ili Molijerove komedije.

Ako bi čovečanstvo (hipotetički, ponovo) pronalaskom jeftinih izvora energije, ostvarilo dovoljan nivo blagostanja, da li bismo se mogli nadati da će se poenta „vitalnih interesa" premestiti s nauke (gde je trenutno pozicionirana) na umetnost? Time bi se sa polja političkih sukoba (konačno!) prešlo na ona estetičke prirode.