Realizam umetnosti

Sa takvim tezama bismo stigli do pretpostavke o praktičnoj nemogućnosti umetničkog dela da bude realističko, jer bi se pritom sukobilo sa primenjenom tehnikom, te kreativnim pobudama autora ‒ samim tim sa opravdanošću svoje egzistencije.

Teorija odražavanja, koja (naročito preko Đerđa Lukača) pokušava da osnaži koncept realističke umetnosti, smatra da se ova sastoji u „vernom prikazivanju stvarnosti", ili pak da je umetnost kao saznanje „objektivni odraz stvarnosti". Pri tome „istina" (kao cilj umetničkog delanja) ne sme ni u kom slučaju biti u kontradikciji sa naučnom istinom.

Takvu tezu je veoma teško odbraniti. Pre svega, delo umetničkog realizma ni u jednom pristupu nije, niti može biti, odraz ili skup svih postojećih činjenica, već samo rezultat njihove selekcije. Svaki izbor je međutim nužno subjektivan akt, te samim tim proizvoljan. Stoga je očigledno da „objektivnog odraza" u stvarnosti nema, niti ga može biti.

Analogno, sa gledišta teorije kao stvaralačke, a ne dogmatske misli, umetnost nije mimezis, a nije ni oblik spoznaje objektivne stvarnosti, mada je spoznajno uvek prisutno u umetnosti. Za savremenu estetiku umetnost je jedan oblik prakse ‒ delatnosti koja preobražava svet i prirodu. Ona je nova stvarnost koje (ni subjektivno) nije bilo.

Kada bi umetnost „objektivno" prikazivala stvarnost shodno „naučnim činjenicama", ona bi se služila isključivo prirodnim zakonima jer bi joj oni bili dovoljni. Sve, međutim, što umetnost radi tačno je suprotno od toga. Umetnost oduvek neopozivo zahteva svoj sistem posebnih zakona, da bi tek potom eventualno simulirala spoljni svet ‒ ukoliko joj je do toga stalo.

Stav o „vernom prikazivanju stvarnosti" sugeriše zabludu da se umetnost uopšte bavi prikazivanjem, što je samo ‒ delimično ‒ tačno za neke umetničke vrste, dok je za druge potpuno, i definitivno, netačno.

Stoga ponovimo: umetničko delo ne prikazuje stvarnost ‒ ono je po svojoj primarnoj funkciji deo stvarnosti, zato što je autonomno, originalno biće.