Nemanja Dragaš ‒ „dragoceno ime srpske poezijeˮ

Nemanja Dragaš, jedan od najnagrađivanijih pesnika mlađe generacije, član Udruženja književnika Srbije od svoje dvadesete godine ‒ saglasni su kritičari ‒ nešto je najlepše što se dogodilo srpskoj poeziji u poslednjoj deceniji. Nakon čitavog niza priznanja, prošle nedelje mu je uručena prva nagrada ovogodišnjeg konkursa „Palanačko pesničko leto", gde je pobedio u konkurenciji od 260 pesnika.

Tim povodom, za Internet portal RTS-a, mladi pesnik je govorio o svojim počecima, poreklu inspiracije i poetskom svetu koji ga zaokuplja.

Možete li nam oživeti sećanje na trenutak kada se u Vama probudila iskra koja
je Vaš život odvela ka poeziji?

‒ Još kao dete imao sam potrebu da preispitujem svet, stvarnost i suštinu. Suočio sam se sa zrelim osećanjima i vrstom samoće koja nije od mene tražila da igračkama ispunim vreme, već da u sebi stvorim poligon, oslobođen granica; mikrokosmos koji nije imao potrebu da se objasni, da se otvori kada ne želi, da pristane na nametnutu logiku ili usvoji norme.

Odrastajući, shvatao sam da je svet koji sam stvaram daleko stvarniji od onog kojem na nebrojeno mnogo načina pripadam. Pisanje je bilo i ostalo moj eskapizam i najsrećnija tuga koju sam osetio. Ne sećam se trenutka, ali znam da je od tada sve bilo drugačije, jer su reči bivale i kuće i daljine, i gradovi i prisustva ljudi kojih više nema. Možda i najvažnije, reči su postale razlozi da ništa ne ostane isto preterano dugo.

Do sada vas je snaga umetnosti vodila kroz svet koji ste još kao mlad čovek otkrivali. Da li ste mogli da birate taj svet, ili ste ušli tamo gde su vam se otvorila prva vrata?

‒ Sve što me je u životu radovalo ili rastužilo posledica je mojih izbora i umetnost nije izuzetak. Nikada nisam čekao da mi se vrata otvore. Čekanja i očekivanja jednako su smrtonosna. Verujem da privlačimo ono što želimo, svako na svoj način, uz veći ili manji rizik ili uspeh. Ako razmišljate previše o vratima koja treba da vam se otvore, izgubićete vreme i nećete pronaći onu lepu reč, koja je univerzalni ključ.

Počeo sam da pišem u sedmoj godini, a prvu knjigu sam objavio u petnaestoj. Imao sam potrebu da završim ciklus koji je dugo trajao. Kada završite delo, vi delite roditeljstvo sa čitavim svetom, a osećaj da će deo vas, negde i nekome govoriti u vaše ime, nije jedan od onih koji se da opisati. Poezija je oduvek više bila sklona otvaranju prozora u svemir, nego vrata u mogućnosti.

Kako vi shvatate svoju profesiju? Da li savremeni umetnik neminovno ima ulogu „sopstvenog producentaˮ, budući da Vam nije strana ni ta delatnost?

‒ Poezija nije moja profesija, ona je najsmisleniji život koji poznajem. Jedan umetnik bi verovatno bio najsrećniji kada bi to bila jedina reč koja ga određuje, ali praktična i ambivalentna stvarnost u kojoj igra bezbroj uloga, navodi ga da se iznova rađa. To nije loše. Naprotiv. Svaki izazov koristim da otkrijem još jedno „ja". Ne verujem u isključivost, nedostatak vremena, pripadnost masi i gubitak snage. Želja je dugme za jačinu života, a ako želite da vas čuju, onda ćete svoje delo nositi isto kao što nosite i svoj teret.

Umetnik najpre mora biti svevremen. Savremenost je mač sa dve oštrice. Uvodeći vas u radost i zabludu istovremeno, čini vas zbunjenim i uhvatićete sebe kako stavljate znak jednakosti između visokog dometa i promašaja. Međutim, istina je da umetnik danas mora biti i producent. Praktičan, solidan matematičar, neko ko anticipira i savetuje. Posrednik između mogućnosti, prilika, sadašnjosti i svih njenih posledica.

Diplomirali ste filmsku u pozorišnu produkciju, a sada ste na postdiplomskim studijama teorije na Fakultetu dramskih umetnosti. Da li vidite moguće puteve kojima će dalje ići vaša karijera?

‒ Ne razmišljam o tome na taj način. Radim ono što volim, podjednako u struci i van nje i puštam da me svaki trenutak vodi u naredni. U istom danu, možete me naći na dva radna mesta i sa nekoliko započetih dramskih ili književnih projekata. Biram da tako postojim. Život se računa kroz sva proživljena iskustva, a ja uvek želim jedno više.