Istinitost umetnosti

I površan pogled na bilo kakvu psihološku raspravu o mehanizmima percepcije uveriće nas da smo u svakom trenutku svog boravka u svetu žrtve pogrešnih procena čula, kao i rutine koja se stiče navikom. U istom smislu, svaki pravi umetnik dobro zna da se mnogi naturalistički efekti dobijaju strukturalističkim kombinovanjem elemenata, od kojih nijedan nema svoj direktan korelat u modelu.

Tako je, na primer, Pol Sezan na najvišu tačku nekog ispupčenja (jabuke, ili ljudskog lica) stavljao crvenu mrlju koja pojačava realistički utisak, mada realno ne postoji, kao ni mrlja tamnoplave boje koju je smeštao na najnižu tačku udubljenja.

Svakodnevni je sukob neposrednog iskustva sa takozvanom naučnom istinom, ne zato što ona obiluje greškama, već zato što je slojevita. I ako umetnost i nauka imaju mnogo više dodirnih tačaka no što se misli, to ne dolazi otuda što umetnost jeste (ili treba da bude) ogledalo istine i neospornih, objektivnih činjenica ‒ već iz razloga potpuno suprotnog: što je naučna istina gotovo isto toliko fluidna, polimorfna i relativna koliko i umetnička.

Faraonski autoritet 

Po Spinozinom mišljenju (koje je docnije i Marks prihvatio), istina je norma i dokaz same sebe i zabludelosti zabluda, što se u čvrstoj definiciji iskazuje kao omnis determination est negation. Prevodeći ovu misao možemo zaključiti: da jedna specifikovana istina nema apsolutni standard prema kome se potvrđuje (osim ‒ kako je argumentovano dokazao Žak Ruef ‒ proizvoljno odabranih početnih aksioma), i da je naučna istina čista istorijska kategorija koja se nalazi u škripcu permanentnog prevazilaženja, to jest dokazivanja prethodnog stanja zablude.

Pada u oči nepristupačnost proveri najfundamentalnijih istina jedne epohe. U Egiptu je bila istina ono što objavi faraon. U Zapadnoj Evropi srednjeg veka ‒ ono što objavi crkva. U naše vreme konstatujemo veliki porast značaja činjenica statističkog reda. Tako izveštaj izvesnog (pre)cenjenog doktora nauka ima bezmalo faraonski autoritet (premda ne postoji metod kojim bi se njegovi nalazi mogli potvrditi ili osporiti). Jedna potplaćena anketna mreža, ili politički regulisana odgovarajuća institucija, raspolažu našim razlikovanjem istine od
neistine, činjenica od zabluda.

Jako izražena, te neminovna tendencija ka specijalizaciji sinonim je tehnokratije, a posledična bezizlazna neophodnost je prihvatanje tvrđenja date tehnokratske grupe, bez provere, kao i ikakvog uticaja na njihovo legalizovanje.

Ovakvom modelu, razume se, ne izmiče ni umetnost. Savremeni muzeji pune se radovima koje ljudi ne žele da poseduju. Savremene koncertne sale odzvanjaju muzikom koju ljudi ne žele da slušaju. Biblioteke se opterećuju knjigama koje ljudi ne žele da čitaju, itd.

Svojim ezoteričnim odlukama, međutim, umetnička tehnokratija uspeva da takvim produktima osigura status ekskluzivnih vrednosti. Kako je ovakvu poziciju stekla pobedivši konzervativne snage posle izuzetno oštre borbe, logično bi bilo da i sama bude jednog dana smenjena. U paketu, s njom bi iščezla i njena istina, savršeno uporediva sa bilo kojom drugom, recimo političkom. Da su sile Osovine pobedile Antihitlerovsku koaliciju, vodio bi se nekakav Londonski, ili Moskovski proces namesto Nirnberškog, pri čemu bi jedan ogroman kompleks današnjih istinitih činjenica bio nepovratno sahranjen i zamenjen potpuno suprotnim.

Jedina mogućnost konstatacije ove pretpostavke sastoji se u uverenju da su „pravda i istina morale pobediti". No s tim bismo se našli u religiji, a ne u običnoj logici. Ili nauci.