Ukus - kada se čula probude

Ono što što većina nas definiše kao ukus daleko je složenije od onoga što možemo da osetimo preko čulnih ćelija koje imamo na jeziku. To je spoj raznih podataka koje primamo iz okoline, koji se poput zvukova različitih instrumenata velikog orkestra, stapaju u mozgu kako bi postali „ukus".

Ukus zavisi i od nadražaja koji nam stvara namirnica koju unesemo u usta, kao što su njena temperatura, jednoobraznost ili boja. Zbog toga je ukus, zapravo iskustvo koje se prima svim čulima, te izraz „gozba za oči", suštinski ima snažnu naučnu osnovu.

Ljubav prema hrani

Čulne ćelije za ukus i miris neposredno su povezane sa centrom  u mozgu. To znači da limbički sistem mozga odlučuje o tome da li je hrana ukusna ili neukusna. Dakle, hrana zaista može da se voli! Naučeni pozitivnim iskustvom, dobar zalogaj će nam buditi želju da ponovo prođemo kroz isti proces prijatnosti i zadovoljstva koji u nama izaziva određena namirnica. Ovde savremena nauka mora da se pokloni pred „prostim" narodnim predanjem, odnosno dobro poznatom rečenicom naših baka, put do nečijeg srca vodi preko stomaka! Dakle, ima istine!

Veće oči od stomaka

Izgled hrane, recimo njena boja, oblik, način na koji je servirana, može da ima presudan uticaj na zaključke koje donosimo o njenom kvalitetu. Marketinški znalci su pravi lisci kada je reč o reklamiranju hrane i prehrambenih proizvoda. Oni vrlo dobro znaju da su „oči veće od stomaka" te nam „našminkanim" proizvodima deluju na čulo vida koje, na osnovu lepote u kojoj vizuelno uživa, može zavedeno i u neznanju, da nas nagovara na „ljubav" na prvi pogled, dok još i ne osetimo šta je hrana koja je pred nama.

Ova činjenica nas direktno vodi na vrata raznih restorana brze hrane čiji se „nalickani" proizvodi na primamljivim reklamama poput romantičnih osvajača, „lepe" za naše oči i traže da jedemo čak i onda kada nismo gladni,terajući nas da „kapituliramo" i podlegnemo pred samo naizgled dobrim ukusom. I ovde možemo da napravimo zanimljivu paralelu između ukusa i izbora hrane i ukusa u izboru partnera. Ne retko već kod prvog zalogaja, čitaj prve rasprave, umemo da kažemo: „Eh, gde su mi oči bile?".

Prvi utisak

Mirisanje hrane osnovni je način da proverimo neku namirnicu koja je pred nama. Ako miris nije prijatan, nećemo ni pokušati da je stavimo u usta. Kada žvaćemo hranu, molekuli mirisa kroz grlo stižu do nosa. Oko 80 odsto oseta koje nazivamo ukusom, određeno je tim „retronazalnim" mirisanjem. Proizvođačima hrane je ova činjenica itekako poznata pa nije tajna da se miris prehrambenih namirnica poboljšava raznim veštačkim mirisnim notama koje stimulišu naša čula obećavajući dobar ukus i pojačavajući želju za hranom. Kako sa hranom, tako i sa ljudima, taj prvi utisak često može da bude pogrešan. Posledica u prvom slučaju je uglavnom mučnina i gađenje a u drugom, pa budimo iskreni, veoma je sličan!

Velika očekivanja

Ukus i čvrstina hrane moraju da se podudare sa našim očekivanjima. To je jedini način da se njenim unošenjem stvori dobar osećaj. Dakle, velika očekivanja od „dobrog zalogaja" mogu čak i veoma zdravu namirnicu da pretvore u izvor gađenja ukoliko nije u skladu sa onim što smo o njenoj konzistenciji predpostavili. Sigurno ste bar jednom doživeli da vam osećaj u ustima apsolutno ne prija i od, očekivano hrskave hrane, u vašim ustima se nalazi poprilično žilav zalogaj. Uf, sigurno sa takvom hranom nećete nastaviti dalje, pa sve da miriše na kilometar i presijava se u hiljadu boja. Kada je reč o ljudima savremena psihologija nas tera da ništa ne očekujemo kako se ne bi razočarali a praksa je „uredno" pobija činjenicom da je na svetu i previše razočaranih.

Stvaranje ukusa

U ustima se nalazi oko deset hiljada gustativnih papila, a svaka od njih ima između pedeset i sto čulnih ćelija koje primaju hemijske nadražaje takozvanih gustativnih ćelija. Njihovi zaključci o ukusu prenose se električnim signalom kroz nervni sistem do mozga. Na osnovu obrađenih rezultata donosimo odluku o tome da li nešto ima dobar ukus ili nam ne prija. Među ljudima je mnogo „neukusa", od načina na koji komuniciramo do načina na koji živimo. Odbrambena jedinica za sve što nema blage veze sa „dobrim" ukusom je ponavljanje fraze „O ukusima se ne raspravlja". Ne bih rekla, jer ako se o tome na vreme „ne raspravimo", neko će imati gorušicu, neko čir, a neko i trovanje sa gadnim posledicama...

I čulo ukusa ima svoje „slabe tačke", a to su ona mesta na kojima možemo da budemo dovedeni u zabludu, to su one varke koje važe i za sve ostalo što utiče na naš razum i sposobnost rasuđivanja. Pa, hteli mi to da priznamo ili ne, tek i pitanje dobrog ukusa u najužem smislu te reči, nije samo individualno i nezavisno zaključivanje na osnovu stvarnih činjenica već je reč o složenom, višeslojnom doživljaju koji je poput očaravajuće simfonije čula ili razočaravajuće lošeg, raštimovanog orkestra koji ćemo uvek izbegavati u širokom luku!