Etika pro(tiv) estetike

Bez mnogo komplikovanog mudrovanja nameće se da je svakom estetskom aktu imanentan jedan prateći etički akt.Nije ovde reč o moralnoj propovedi explicite, rusoovskog tipa. Propoved je samo gola misaona fabula kojoj nekakav umetnički karakter može eventualno dodati tek odgovarajuća forma.

Ima bezbroj drugih načina kojim se umetničko delo, kao i celokupna umetnička atmosfera, daju moralno kvalifikovati. Pod udar etičkih zakona može doći čak i način na koji u prisustvu stranih lica posmatramo izložbeni eksponat. Ili gest tokom slušanja muzike. Način na koji aplaudiramo u pozorištu. Rakurs iz koga snimamo. Preko ovih sitnih prestupa dođimo do srednjih: raditi ono u šta ni sami nemamo poverenja - pa do najkrupnijeg: goniti i druge da to isto rade.

Kako to izgleda u umetničkoj praksi?

Iako svestan unutrašnjeg glasa koji mu govori kojim putem stiže do svog ispunjenja, mladi (pa i ne baš tako mladi) stvaralac bira način i stil samom sebi nevoljen i nepoznat, ulazeći u pakao zvanom preuzimanje uloge u neodgovarajućoj scenografiji i nepriikladnom kostimu, i uz to još u njemu potpuno nepoznatom komadu. Zato što je, na primer, komercijalno isplativ. Ili pak upravo u trendu.

I tek se ovde vidi kolika je silna naša današnja moralna neopredeljenost, koliko je konačna naša abdikacija i naša zbunjenost, bar što se pedagogije u umetnosti tiče. Jer, ne znati šta je stvarno potrebno mladome čoveku znači dopustiti mu (skoro) sve. Dopustiti mu sve, znači (skoro) ne mariti za njega.

I tako se, gledajući iz tog prašnjavog i dugo neopajanog ugla, može razabrati jedan sasvim čist, određen, kategoričan kvalitet moderne umetnosti: to je delatnost koja se svesno odriče svake zavisnosti od moralnih recepata. Katkad iskreno, katkad licemerno, starija umetnost se čvrsto držala izvesne nepisane obaveze da brine o dušama svojih poklonika, makar i na pogrešan način.

Savremena umetnost bi trebalo da objavi rat lažnom prikazivanju spoljne i unutarnje istine u ime isterivanja stvari na čistinu. Time bi već sebi upisala jedan pozitivan poen: kroz otvore u etičkim regulativama počeo bi da pirka vetrić psihičkog olakšanja.

Uostalom, Gustav Maler je rekao da "mlada generacija uvek ide najboljim putem". I Dušan Kovačević je na njihovoj strani, s obzirom da je baš tu, među njima, buduća elita društva, pa i državno rukovodstvo, kojima treba da prepustimo kormilo.

Iako je trenutno teško rasteretiti se skepticizma, te se (s pesmom na usnama) ukrcati u vozilo kojim upravlja naraštaj, poverujmo da je tako. Ali istovremeno se, sa istim entuzijazmom, posvetimo njihovoj široko obuhvaćenoj edukaciji. Stavimo im se na raspolaganje. Predočimo im mogućnost širokog izbora, kao i svojih iskustava po svakom pitanju. Neka gorepomenuti otvori ne postanu dere na tarabi koje smo mi stariji ostavili.

U suprotnom, nikada nećemo razumeti zašto su moralni principi umetnosti iščezli zajedno sa čvrstim etičkim principima.