Umetnici i njihova dela

Zašto se umetnici obrušavaju (neposredno i posredno) na svoja dela? Koju poruku tim činom upućuju čovečanstvu? Da li bi, da imaju uvid u posledice tog čina,osećali zadovoljstvo?

Tanjugova vest je glasila: "Muzej savremene umetnosti u Kasoriji kod Napulja zapalio je vatru ispred svoje zgrade, kojom prilikom je direktor muzeja Antonio Manfredi u nju bacio sliku francuske umetnice Severin Buržinjon, koja je podržala protest protiv smanjenja budžeta. Direktor je izjavio da će hiljadu dela biti uništeno u svakom slučaju, i to zbog nezainteresovanosti vlasti. Prethodno se obratio i nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, zatraživši azil, jer su mu se (kako je naveo) smučile pretnje mafije i neuspesi italijanskih vlasti da zaštite bogato kulturno nasleđe Italije."

Znatno manje odvažno i revoltirano postupio je Franc Kafka, ostavivši izvršitelju svog testamenta nalog da spali većinu njegovih dela, što je dotični (Maks Brod) odbio, te tako obogatio istoriju književnosti za tri romana - "Proces", "Zamka" i "Amerika".

Isidora Sekulić, u svojoj posveti "Zapisa", knjige koju je poklonila Miodragu Pavloviću, imala je potrebu da mu saopšti:

"Pavloviću, dobar deo ovih zapisa, to su fragmenti iz mojih pisama, pisanih iz kuće u svet, i iz bela sveta kući, prijateljima i dušmanima, po povodu smisla i po povodu besmisla, na raznim jezicima, iz serija raspoloženja i neraspoloženja, pisanih nekada mene radi, a nekada drugih ljudi radi. Nisam ostavljala kopije pisama svojih, ni originale tuđih. Spaljivala sam i karte, reprodukcije slavnih dela, svoj "muzej", recimo: 25 slika van Goga (istog onog koji se, još konkretnije od Isidore, lišio prvo jednog iz para svojih slušnih organa, a kasnije, odložno, i svog života - op.aut.). Tabula rasa! Ali kad je čovek do kraja dosledan! Neke fragmente svoje, eto vodila sam, prevodila, slagala, doterivala čak! I, eto, štampala. Najzanimljivije sam ipak, dosledno, prećutala: kad, kome, zašto su bila pisana pisma..."

Samo je Marš iz "Undine" ugledalo svetlost dana. Pjotr Iljič Čajkovski je ceo preostali notni materijal ove opere uništio, neznano da li neistraženim putevima dalekoistočne duhovne indukcije, ili nekim drugim (ritualnim) činom.

Ovi slučajevi znatno prevazilaze izolovane fizičke ličnosti svojih protagonista i formiraju se kao simptomi, simboli, spomenici isto toliko čestih koliko i kritičnih situacija kad zrno čoveka dospe među vodeničko kamenje više sile neizmenljivih događaja. U prvom - uporna neosetljivost društva, kao opšte kulise, na izvesne oblike moderne umetnosti, zbilja mora s vremena na vreme da izazove neka neregularna, eksplozivna pražnjenja. S te tačke gledišta, ova drama ima dva vida. Iz one ciničnije - što ne znači manje razumne perspektive - možemo reći da je postupak posve besmislen (slično govedaru iz narodne poslovice koji je, naljutivši se na selo, odsekao sam sebi nešto na panju). Gledano iz drugog ugla učinjen je jedan neophodan i uzvišen gest, jer je predstavnicima (ne)kulture upućena strašna opomena koja će sigurno imati korisno i trajno dejstvo.

Predstavljajući sebi društvo kao pojam celine, po formuli "savremena umetnost savremenom čoveku", mi zaboravljamo da se ono sastoji od niza slojeva, da počinje sa nepismenima i završava se sa genijima. Savremenost se dakle ne određuje datumom rođenja, već stepenom upućenosti. Zato nikad, ni sa velikim primerima prošlih epoha, umetnička dela nisu bila svima podjednako adresirana.

Tako su gorepomenuti slikari, književnici i kompozitor pokazali totalno neshvatanje vremena i konteksta u kojima su živeli, nerealnost tipičnu za većinu umetnika, pogrešnu procenu situacije koja obavezno donosi sasvim predvidive posledice.

A odavde nije daleko pomisao da su, zapravo, kaznili pravog i glavnog krivca.

Svako može sebe smatrati važnim i neophodnim, ali mu pristojnost nalaže da se uzdrži od demonstracije svog mišljenja. U drugi plan stavivši duševna stanja naših protagonista, kakva bi bila reperkusija (kako u figurativnom, eho-značenju, tako i u onom bukvalnom, u smislu odbacivanja) njihovih opusa u istoriji umetnosti? Da li bi čovečanstvo pohrlilo u koncertne dvorane, umetničke galerije i knjižare, u strahu od učestalije opasnosti njihovog ostrvljivanja na sopstvena dela, ali i tela?

Ma koliko groteskno zvučalo, znamo kolika većina njih ne bi prezala da im se delatnost održava u društvenoj važnosti putem bilo koje forme posredne ili neposredne prinude. I ovoga puta uz izuzetke, sui generis, koji ponovo istoj svrsi služe.

 

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

уторак, 13. мај 2025.
11° C

Коментари

Da, ali...
Како преживети прва три дана катастрофе у Србији, и за шта нас припрема ЕУ
Dvojnik mog oca
Вероватно свако од нас има свог двојника са којим дели и сличну ДНК
Nemogućnost tusiranja
Не туширате се сваког дана – не стидите се, то је здраво
Cestitke za uspeh
Да ли сте знали да се најбоље грамофонске ручице производе у Србији
Re: Eh...
Лесковачка спржа – производ са заштићеним географским пореклом