Prva, druga, treća Srbija

ʼPostistinuʼ je krajem 2016. godine Oksford proglasio pojmom godine. I sociološki, i kulturološki, i umetnički, i ekonomski, i u svakoj mogućoj oblasti, termin „istina" bi se mogao tumačiti iskazom da nije istinito ono što neko može dokazati, već ono što ostali ne mogu osporiti. Te tako istina ostaje ono što niko ne sme ili ne želi da ospori.

Istovremeno je i istorijska kategorija, jer ne počiva na argumentima koji bi je mogli dokazati jednom zauvek, već samo usled (privremenog) odsustva argumenata koji bi je mogli osporiti, iz čega ističe da se istini može dati samo definicija u negativnoj formi. A usavršeniji stadijum, postistinu, karakteriše stanje u društvu u kojem javno mnjenje ne oblikuju činjenice, već emocije i lična uverenja (najuverljivijih i najglasnijih) pojedinaca. 

Razmotrimo, primerice, (post)istinitost trenutno aktuelne kategorizacije Srba, namerno do groteske preteranim opisom, ne bi li se jasnije uočila njena besmislenost. 

U nekim visoko civilizovanim zemljama protokol dozvoljava da se za najsvečanije prilike odeva nacionalna nošnja. Kad nacionalisti (prve Srbije, u našem slučaju) iskoriste tu priliku za pokazivanje svoje tradicije, njihovi zemljaci u smokinzima (poznatiji kao druga Srbija) ne usuđuju se čak ni da ih preziru (jer je otvoren prezir ipak neka vrsta kontakta koji pristojan čovek sebi ne sme dozvoliti); oni ih se stide, duboko i neizlečivo. Samom sebi dovoljan narodnjak tumačiće takvo izostajanje reakcije prećutnim odobravanjem, što će samo još dublje uveriti „smokingmena" da snobizam, (p)održavan internacionalnom tehnikom, predstavlja jedini dostojan stav duha.

Ova realna, mada nebitna sličica odvodi nas put sudbine naše kulture, gde ćemo, posle grube prozivke, uočiti dva glavna motorna modela koji natežu kantar normativnih vrednosti svaki na svoju stranu. Kad se pojave u čistom, beskompromisnom stanju, oba tipa su žrtve podjednako nepoželjne zablude.

Pitanje se sa područja umetnosti, pa i kulture uopšte, raširilo na naše navike, na vaspitanje, pa i na elementarne strukture urođene duhovne konstitucije. Višak temperamenta uz manjak obrazovanja i takta stiču se u tipu „narodnog čoveka" koji na svojoj skali visoko valorizuje šljivovicu, Žikino kolo, i (od milošte nazvane) pevaljku. Maskiran nešto tečnijom gramatikom, te nešto dostojnijim primerima, taj rudimentarni duh tera svoja volovska kola bez fenjera po svim drumovima našeg kulturnog života, zapravo ometajući saobraćaj. Srešćemo ga kako u filozofiji tako i u nauci i umetnosti. Poznaćemo ga po kratkim antenama kojima održava kontakt sa spoljnim svetom, jer je čitav njegov kosmos negde blizu, tu preko plota.