Slika kao dekoracija

Šta je, zapravo, slika? Prvenstveno, samo prelepo obojena površina, koja nema ništa veću duhovnu poruku ili smisao od nekog drugog lepog predmeta. Ona predstavlja ushićenje za oko, čisto dekorativnu stvar.

Sve arheološke slike koje izazivaju komentar ‒ „Kako neobično!", sve sentimentalne slike koje izazivaju komentar ‒ „Kako tužno!", sve istorijske slike koje izazivaju komentar ‒ „Kako interesantno!", upravo sve slike koje odmah ne pružaju takvu umetničku radost koja vas nagoni da uskliknete „Kako lepo!" ‒ loše su slike.

Nikada ne znamo šta jedan umetnik namerava de uradi. Naravno da ne znamo. Umetnik je stručnjak. Sve one podele na slikare životinja, slikare pejzaža, slikare škotske stoke u engleskoj magli, slikare konjskih trka, slikare bulterijera... površne su. Ako je čovek umetnik, može da naslika sve.

Cilj umetnosti je da zatitra onim što je najviše božansko i najviše udaljeno, na žicama koje stvaraju melodiju u našoj duši; boja je, zbilja, sama po sebi jedno mistično prisustvo u stvarima, a ton ima ulogu stražara.

Da li se, prema tome, treba zalagati za puku tehniku? Ne, jer sve dok postoje bilo kakve indicije prisutnosti tehnike, slika je nedovršena. A kada je, onda, možemo smatrati dovršenom? Onda kada nestanu svi tragovi rada i sredstava koja su korišćena da bi se došlo do rezultata.

Na komadu zanatlija ‒ tkača, grnčara, zlatara ‒ nalaze se tragovi njihovih ruku. Međutim, to sa slikarom nije slučaj. To nije slučaj sa umetnikom.

Pravi umetnik ne stvara za publiku, a još manje za kritiku. I zaista ‒ nekima bi zakonom trebalo zabraniti da pišu o umetnosti. Štetu koju pričinjavaju svojim budalastim i neodređenim pisanjem nemoguće je proceniti ‒ ne nanose je umetniku, već publici, zaslepljujući je za sve, sem za jedino što treba da joj bude bitno u odnosu na umetnika: njegovo delo.

Umetnost ne bi trebalo da ima osećaja za umetnički rad po sebi, već za njegovu lepotu, ne komentariše se tehnika, već samo ono na oko neprimetno. Ne bi trebalo da pojedinac može da sliku okarakteriše kao „dobro naslikana", već samo da „nije naslikana".

Koja je, stoga, razlika između apsolutno dekorativne umetnosti i slikarstva? Dekorativna umetnost svoj materijal naglašava; imaginativna ga poništava. Tapiserija prikazuje svoje niti kao deo sopstvene lepote; slika poništava svoje platno, ne pokazuje ništa od njega. Porcelan naglašava svoju glazuru; vodene boje odbacuju hartiju, itd.

Slika nema drugog značenja do sopstvene lepote, nema druge poruke do sopstvene radosti. To je prva istina i o umetnosti uopšte koju nikako ne smemo izgubiti iz vida. Slika je stvar čisto dekorativna.