Umetnička inspiracija

Uslovi za nastajanje umetnosti su mnogo jednostavniji nego što se misli. Potencijalnom plemenitom umetniku potrebna je čista i zdrava atmosfera, u okruženju snažnih, trezvenih muškaraca i žena (jer malodušni, besposleni i melanholični ne postižu mnogo u ovakvoj vrsti umetnosti), a pošto je suština umetnosti individualizam, ta karakteristika po pravilu definiše umetnika, prosto ga goneći da se izrazi na najplemenitiji mogući način.

Neki estetičari zastupaju tezu da su najveće umetnosti sveta uvek proizilazile iz republikanskog ustrojstva. U Atini, Veneciji i Firenci, primerice, nije bilo kraljeva, te je iskrenost i jednostavnost u izrazu pronalazila punu slobodu, smatraju oni. Ukoliko želimo da saznamo kakvu umetnost zemlji nameće glupost kraljeva, pogledajmo dekorativnu francusku umetnost pod velikim monarhom, Lujem Četrnaestim, sa kitnjastim pozlaćenim mobilijarom koji kao da se bolno previja pod osećajem užasa i ružnoće. To valjda dopadljivim mogu da smatraju samo takve pompeznosti pod perikom kakvo je bilo tadašnje francusko plemstvo.

Sreća u nesreći je da su današnjim vladarima, predsednicima republika, te njihovom „plemstvu" prioriteti i fokusi daleko od nacionalne, pa i globalističke kulture i umetnosti. Inače, kakvih bismo se tu tek nagledali čuda, i kakav bismo trag u vremenu ostavili potomcima, bolje da o tome ne razmišljamo.

U nekoj idealnoj državi i društvu ne bi trebalo da bogati poseduju najlepše stvari, već da ih (i) „siromašni" stvaraju (zato što svako ko može da stvara ne može da se nazove siromašnim). Sve velike umetnosti pronalaze uslove za velike umetničke pokrete svuda oko nas, i svaki stvaralac može biti inspirisan takvim, naizgled ordinarnim, okruženjem.

Jedan skulptor bi, na primer, mogao da zaključi kako nema šta da traži u posmatranju svakodnevnih uličnih prolaznika. Ali bi zato mogao da se prošeta do neke gradske luke i da posmatra mornare i utovarivače u svom poslu. Nijedan čovek koji radi nešto korisno, ni u jednom trenutku nije dosadan za posmatranje. Samo neki besposličar ili vucibatina može da bude nezanimljiv umetniku bar onoliko koliko i samome sebi. Zatim bi mogao da poseti univerzitete, gimnazije ili teretane, da posmatra mladog čoveka koji dekoncentrisano prati nastavu, ili pak koncentrisano „izbacuje iz benča". A kada bi se umorio od gradova, mogao bi se uputiti do obližnjih polja i livada na kojima svoje graciozne pokrete izvode žeteoci, ili kozar kojem pas pomaže da utera stado u zabran.

Ako čovek ne može da pronađe najplemenitije motive za svoju umetnost u takvim jednostavnim svakodnevnim prizorima, na primer, žene koja izvlači vodu iz bunara, ili muškarca za kombajnom, on nigde neće ni moći da ih pronađe. Grk je vajao bogove i boginje jer ih je voleo; Got svece i kraljeve jer je verovao u njih. A danas, (trebalo bi da) volimo muškarce i žene, cvetove i polja, brežuljke i planine, te implicira da bi te teme bile inspirativne našim umetnicima, te da bi takva umetnost trebalo da nas predstavlja.

Takođe, u gorepomenutom idealnom društvu, odvajanje zanatlije od umetnika bilo bi pogubno po obojicu. Po jednog, lišavajući ga svih duhovnih motiva i svih radosti mašte, a po drugog, udaljavajući ga od svakog istinskog tehničkog savršenstva. Dve najveće škole umetnosti u svetu, vajarstvo u Atini i slikarstvo u Veneciji, svoje poreklo u celosti vode iz dugog nasleđa prostog i ozbiljnog zanatstva. Grčki grnčar je podučio vajara obuzdavajućem uticaju dizajna koji je proneo slavu Partenona; italijanski dekorater kovčega i predmeta u domaćinstvu je uticao na to da venecijansko slikarstvo uvek ostane verno primarnoj, predstavljačkoj kategoriji uzvišenog kolorita.

Ne treba nikada zaboraviti da su sve umetnosti lepe umetnosti, kao ni to da su sve umetnosti dekorativne umetnosti. Najveći podvig italijanskog slikarstva bile su dekoracije vatikanske Sikstine, papine privatne kapele, te čitav jedan zid venecijanske Duždeve palate. Mikelanđelo je oslikao crkvu, a Tintoreto, bojadžijin sin, u svojoj sedamdesetoj godini dovršio je „Raj". Međutim, ni neka minijatura holandskog pejzaža, „koju danas stavite iznad komode, a sutra možda premestite između prozora", kako kaže Raskin, „nije ništa manje veličanstveno delo od delova polja i šume kojima je Benoco ozelenio i ulepšao nekada melanholičnu arkadu na Kampo santu u Pizi".