Živeti sa zemljotresima

Zemljotresi te jačine zabeleženi su upravo tamo gde se tektonske ploče sudaraju i podvlače jedna pod drugu ili tamo gde se mimoilaze. Ima zemljotresa i na marginama ploča koje se razmiču, s tim što su oni dosta slabiji.

Nemoguće je govoriti o ovoj geološkoj pojavi a ne podsetiti se da je udar u Lisabonu 1775. godine izazvao talase čak na obalama jezera Loh Nes u Škotskoj, koje je udaljeno oko dve hiljade kilometara, dok je zemljotres u Indijskom okeanu iz 2004. godine trajao gotovo deset minuta, što ga čini najdužim do sada zabeleženim zemljotresom. 

Šta čovek može 

Dr Ana Mladenović sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu objašnjava da još nismo na dovoljno razvijenom naučnom nivou da bismo znali „da li će se konkretni zemljotres, konkretne jačine desiti na tačno određenoj tački u tačno određenom vremenskom perioduˮ.

Zemljotresi su haotične pojave, a haos je teško objasniti. Međutim, ako posmatramo iz geološkog aspekta, postoji metod kojim se može predvideti kakvih će se zemljotresa biti u nekom području i koliko često će se dešavati.

Da bi se ustanovilo da li će biti zemljotresa potrebno je dobro poznavanje tektonike određenog područja, kaže naša sagovornica: „Sada znamo da se naša zemlja nalazi u jednom relativno stabilnom području na kome je tektonika kontrolisana kretanjem Afričke u odnosu na Evropsku ploču". 

To kretanje iznosi nekoliko milimetara u godini, ali je i to dovoljno da se proizvede količina snage koja se prenosi do naših područja i tu oslobađa kroz zemljotrese. Zemljotresi se u našim krajevima dešavaju često, ali nisu naročito jaki, pa se otprilike jednom u deset godina dogodi zemljotres magnitude pet ili nešto više od pet jedinica Rihterove skale. Takav je bio zemljotres u Kraljevu 2010. godine, iako je najjači zemljotres u Srbiji zabeležen na Kopaoniku (5,8 jedinica Rihterove skale). 

„Da bismo tačno utvrdili kako će se ta seizmička energija oslobađati u našem području moramo da znamo mesta na kojima će se sve to dešavati", objašnjava dr Mladenović. Ta mesta se zovu rasedi ‒ reč je o pukotinama u Zemljinoj kori između dva bloka stena koji se kreću jedan u odnosu na drugi. Da bi se zemljotres dogodio, neophodno je da se ta dva bloka Zemljine kore kreću duž raseda određene dužine, tj. površine za neki iznos kretanja. 

Jačina zemljotresa određena je dužinom raseda i iznosom kretanja dva bloka po rasedu. Ana Mladenović ističe da je kod istraživanja zemljotresa važno znati gde se nalaze aktivni rasedi, koliko su dugački segmenti koji se mogu aktivirati; potrebno je i pretpostaviti koliki će biti iznos kretanja. 

U svetu se za te potrebe primenjuju različite vrste geoloških istraživanja i geodetskih merenja. Najnapredniji su Amerikanci i Japanci koji poseduju bazu svih aktivnih raseda koji su ikada zabeleženi, tako da oni mogu mnogo pouzdanije da predvide gde će se oslobađati seizmička energija.

Nažalost, ističu stručnjaci, naša zemlja ne poseduje bazu aktivnih raseda niti se u Srbiji vrše sistematska geodetska merenja za te potrebe. „Naša zemlja ima sistematska geodetska merenja i geodetsku službu, međutim, ta merenja se koriste za inženjerske potrebe, ali ne i za tektonska proučavanja", objašnjava naša sagovornica. 

Statistika

Postoji još jedan, ali nepotpun način utvrđivanja seizmičkog hazarda ‒ na osnovu statistike. On se primenjuje u Srbiji.

Na taj način znamo da su se zemljotresi najčešće (i u najsnažnijem obliku) dešavali na Kopaoniku, u Kraljevu, Valjevskom, tj. Divčibarskom i Rudničkom regionu, u Svilajncu i u centralnim delovima Srbije.

„Onda se statistikom utvrđuje da će se najverovatnije tu opet događati", objašnjava dr Mladenović i dodaje da se osnovu energije oslobođene u tim zemljotresima može izračunati i kolika će se količina energije ponovo osloboditi. 

Problem takvog načina predviđanja je u tome što najjači zemljotresi nemaju čestu frekvenciju događanja. To je dobro za nas, zato što nećemo često osetiti zemljotres magnitude šest, potvrđuje naša sagovornica, ali dodaje da to nije dobro za pravljenje karte seizmičkih hazarda ‒ za vreme instrumentalnog beleženja zemljotresa, kod nas dugog stotinak godina, nikada se nije desio zemljotres jači od 5,8 stepeni. To navodi na pretpostavku da nikada nećemo imati takav zemljotres, što ne mora biti tačno. 

Japan i Amerika

„Način na koji su Japanci rešili svoj problem seizmičnosti je neverovatan", objašnjava dr Ana Mladenović.

Na specifičnom tektonskom području, posle velikog broja veoma jakih zemljotresa, Japanci su prvo naučili kako da izračunaju seizmički hazard na pravi način, kartiranjem raseda i geodetskim merenjima kretanja po rasedima.

Svesni toga da ne mogu ništa da urade protiv zemljotresa, oni su napravili ozbiljne strategije zaštite, pre svega tako što su počeli da grade zgrade otporne na njih. „To je ono što se kod nas, bez obzira na to što postoji zakonska regulativa, skoro i ne primenjuje, a pitanje je i da li će se ikada i primenjivati", ističe naša sagovornica. 

U Japanu zgrade osciluju sa određenom amplitudom konstantno, tako da kada se dese zemljotresi magnitude devet, njihove oscilacije nisu u rezonanci sa oscilacijom tla, pa se i zgrada ne ruši.

„Kod nas, kada se desi zemljotres magnitude pet (što se u japanskim uslovima dešava verovatno svakoga dana), sruši se pola grada. Kada tako posmatrate, vidite koliko smo daleko od mnogo razvijenijih zemalja", zaključuje dr Ana Mladenović sa Rudarsko-geološkog fakulteta.