Lirizam, drama i (ne)moral

Dok sve ostale pesničke forme mogu cvetati i u jednom neplemenitom vremenu, individualizam liričara, koji se hrani sopstvenom strašću i obasjava unutrašnjom svetlošću, veličanstven je, premda ga malo ko prati.

Štaviše, zahvaljujući većoj sublimnosti sopstvene usamljenosti, on može preći u uzvišeniji izraz, te se iskristalisati u jasniju pesničku formu. Pošto je, kako je primetio Teofil Gotje, vidljivi svet mrtav (le monde visible a disparu), sanjar ili idiličar se može vinuti nevidljivim krilima pesništva iz grozne bede poganog života koji ga sputava ka mesečinom osvetljenim visovima Kiterona, može lutati kroz starovremenske šume Striborove, ili stajati na nekom drakaru s vikingom.

Međutim, drama je i dalje stecište umetnosti i života. Ona se ne bavi prosto čovekom, već socijalizovanim čovekom, čovekom u njegovom odnosu prema Bogu i čovečanstvu. Ona je proizvod perioda velike nacionalne ujedinjene energije; njeno postojanje je uslovljeno plemenitošću publike, i pripada dobu kakvo je bilo Periklovo u Atini, ili elizabetansko u Londonu. Ona je deo uzvišenog morala i duhovne revnosti koje je kod Grka inicirala pobeda nad persijskom flotom, ili kod Engleza propast Španske armade.

Gete je rekao: „Sada je došlo doba svetske književnosti i svak mora da učini sve od sebe da proces njenog razvoja ubrza". Zbilja, da li se ubrzao? Da li je „svak dao sve od sebe"? Kakva je realna korist od sveg proučavanja pesnika ili pisaca, ako zaista građa za civilizaciju (jednako veliku kao što je evropska) leži svuda oko nas?

Odgovor bi, možda, glasio da se intelekt može uključiti u jedan umetnički i istorijski problem bez neposrednog didaktičkog predmeta. Da je jedini zahtev intelekta da se oseća živim. Da ništa od onoga što je ikada zanimalo ljude ne može prestati da bude podesan predmet za kulturu.

U narodima, kao i u pojedincima, ukoliko strast za stvaranjem nije udružena sa kritičkim, estetskim sposobnostima, ona će zasigurno besciljno protraćiti svoju snagu, bilo zahvaljujući neuspelom umetničkom duhu izbora, bilo usled pogrešnih osećanja ili forme, ili jednostavno praćenjem pogrešnih ideala.

Zato što različiti duhovni oblici imaginacije imaju prirodnu sklonost ka izvesnim čulnim formama umetnosti ‒ a razlikovati njene kvalitete, uvećati njena ograničenja i snagu izraza ‒ upravo je jedan od ciljeva koje kultura postavlja čovečanstvu.

I zaista ‒ nikad ne bi trebalo govoriti o moralnom ili nemoralnom delu ‒ ona su ili dobra ili loša. Svaki element moralnog ili podrazumevanog upućivanja na kategorije dobra i zla u umetnosti često je znak izvesne nedovršenosti nazora, često pokazatelj razdora u harmoniji jednog proizvoda mašte. Jer svako dobro delo stremi da ostvari čisto umetnički učinak. „Moramo se čuvati", rekao je Gete, „da ne tražimo uvek obrazovanje samo u apsolutno čistom i moralnom. Sve što je veliko doprinosi našem obrazovanju, onog časa kad ga uočimo."