Ritam naše planete

Geološke pojave koje direktno utiču na naše živote, poput vulkanskih erupcija i zemljotresa, predstavljaju strogo kontrolisane procese na koje mi, zapravo, nemamo nikakvog uticaja.

„Razlozi za dešavanje zemljotresa nalaze se duboko u unutrašnjosti naše planete ‒ povezani su sa tim što je iskonski zagrejana, što je tokom evolucije i dodatno zagrevana, što mora, hteli mi to ili ne, da se oslobodi toplote i što nemamo nikakav način da utičemo na to", objašnjava za Internet portal RTS-a, Vladica Cvetković, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu i dopisni član SANU.

Ipak, ono što možemo, jeste da te fenomene što bolje upoznamo da bismo živeli svesnije, da bismo znali šta nam se dešava, a „mirna vremena" prava su prilika za to.

Duboko u utrobi Zemlje

Istorijski podaci podsećaju nas da se najranije zabeleženi zemljotres desio u provinciji Šandong u Kini, 1831. godine pre nove ere. Kinezi su izumeli i prve detektore zemljotresa početkom nove ere, a prvi zemljotres koji je zabeležen na fotografijama desio se u Kaliforniji 1906. godine.

Sve geološke pojave, a mi smo skloni da ih gledamo samo kroz vulkansku aktivnost i zemljotrese (obuhvataju i nastanak i nestanak okeana i planinskih venaca), imaju jedan jednostavan uzrok ‒ hlađenje Zemlje.

Neki fascinantni brojevi neizbežni su u priči o našoj planeti ‒ u prečniku ima 6.378 kilometara, dok se u centru meri temperatura od gotovo 6.000 Celzijusovih stepeni! Međutim, porast temperature ne raste ravnomerno sa dubinom. Već na prvih 100 kilometara u dubini, stižemo na više od 1.000 stepeni, dok za narednih hiljadu stepeni moramo da idemo deset puta toliko ‒ još 1.000 km!

Suština ponašanja Zemlje i njene geodinamike jeste u upravo u tome kako se kroz nju prostire toplota: „Zemlja je u dubini relativno homogeno zagrejana, ali te vrele delove njene unutrašnjosti prekriva ʼizolatorʼ od hladnijih stena. Taj izolacioni sloj čuva nas od Zemljine ogromne toplote, ali i sprečava nekontrolisano rasipanje energije naše planete.ˮ 

Izolator o kome govorimo je litosfera, a nova specifičnost je da taj litosferski izolator nije kontinuiran, već je izdeljen na više tektonskih ploča. Toplota Zemljine unutrašnjosti drži ga u neprestanoj dinamici i zato su litosferske ploče u stalnom pokretu. Suštinski čvrsto telo, Zemlja je takvu strukturu zadobila na samom početku svoje evolucije.

U dalekoj prošlosti, rastopljena stenska masa je upravo putem tog rastopljenog stanja uspela da se izdiferencira, formirajući metalno jezgro u središnjim delovima. „Danas, ako bismo uspeli da uđemo u Zemlju, išli bismo 3.000 km kroz stenu koja je vrlo jednostavnog sastava. Možemo da odemo do Bubanj potoka i tu nađemo kamen koji je po hemijskom sastavu veoma sličan tom predelu Zemlje", kaže naš sagovornik. 

„Posle toga bismo ušli u još jednostavniji hemijski sastav ‒ blizu 90% samo gvožđa - kao neka metalna kugla u sredini", dodaje profesor. Ta prva hemijska diferencijacija imala je i druge posledice ‒ svi metali koji izuzetno vole i prate gvožđe otišli su u jezgro, tako da se, na primer, 98% zlata naše planete nalazi upravo u njenom jezgru!

Ples planete

Važnije je sada da vidimo šta se desilo sa izolatorom, kako je on postao tako živ, pogotovu ako znamo da postoje planete sličnog sastava i uporedivih veličina (na primer Mars) koje nemaju takvu dinamiku.

Kretanje toplote ispod tektonskih ploča drži ih u stalnom pokretu. „To se veoma često pogrešno razume, pa se i u modelima prikazuje kao da te ploče plutaju po nečem rastopljenom", ističe profesor, „što nije tačno ‒ Zemljin prvi sloj od oko 3.000 kilometara nalazi se u čvrstom stanju."

Govorimo o pokretima koje teško možemo i da zamislimo. Ako se nešto kreće jedan centimetar godišnje, to je praktično nikakav pokret, ali u suštini, to znači da su neke stene omotača, od nastanka Zemlje do danas petnaest puta prešle put od dubine od oko sto kilometara (od naših nogu), do jezgra i nazad.

To kretanje se vrši u unutrašnjosti Zemlje i zbog toga su segmenti izolatora, takozvane tektonske ili litosferske ploče, u stalnom pokretu. Dalje nije teško razumeti da te ploče svojim kretanjem moraju da proizvedu i neke druge posledice koje mi osećamo i opažamo direktno.

Zemljotresi su jedna vrsta takve konsekvence, budući da se te ploče sudaraju, podvlače jedna pod drugu, trpe neke krte deformacije koje se registruju upravo kao zemljotresi.

„S druge strane, ploče otvaraju put toploti koja će u nekim regionima dolaziti nekontrolisano. Naglašavam da se otvara put toploti, a ne magmi, jer ona ne postoji, ona se konstantno stvara", objašnjava naš sagovornik. Postoji zagrejana masa stena koja se kreće naviše i koja se usled dekompresije stapa i tako stvara magmu.

Kada se znaju ove osnovne postavke, kako se Zemlja hladi i kako je svoju unutrašnju strukturu zadobila tokom evolucije, onda je otvoren put razumevanju onoga što mi zovemo tektonika ploča i što se u udžbenicima opisuje kao „krute i hladne ploče koje se međusobno razmiču, mimoilaze, sudaraju, podvlače jedna pod drugu".

S obzirom na činjenicu da na našem području nema vulkanskih aktivnosti, zanimljivo je znati da je u svetu, u svakom trenutku, aktivno dvadesetak vulkana. U poslednjih deset godina erupcije je imalo oko 160 vulkana, a geolozi procenjuju da je u prethodnih deset hiljada godina bilo aktivno oko 1.300 vulkana, dok sa podvodnim vulkanima taj broj iznosi oko 6.000!

Stručnjaci su dosada u bušotinama došli do dubine od dvanaest, trinaest kilometara, a nešto što kontroliše naš život dešava se hiljadama kilometara od nas, u dubini planete!

„Recimo da je jedan toplotni impuls možda već na putu i da će kroz neko geološko vreme doći do cepanja evropskog kontinenta na dva dela, jer će taj impuls biti toliko jak da će probiti litosferski izolator", zaključuje profesor Vladica Cvetković.

U narednom tekstu ukazaćemo na to kako danas čovečanstvo živi sa zemljotresima i šta preduzima da bi taj život bio sigurniji.