Neki od principa pesništva

Velike epohe u istoriji razvoja svih umetnosti nisu bile epohe pojačanog osećaja ili entuzijazma u osećaju za umetnost, već epohe prvenstveno i isključivo tehničkih unapređenja. Otkriće kamenoloma mermera na niskim brežuljcima ostrva Paros obezbedilo je Grcima mogućnosti za onu povećanu vitalnost delovanja, onaj čulniji i jednostavniji humanizam koji egipatski vajar mukotrpno radeći u ružičastom granitu iz pustinje nije mogao da dosegne.

Bogatstvo venecijanske škole temelji se na otkriću novog uljanog sredstva za slikanje. Do napretka u muzici dolazilo je isključivo zahvaljujući otkrićima novih instrumenata, a ne zahvaljujući povećanoj svesti jednog dela muzičara o izvesnoj društvenoj svrsi.

Kritičar bi možda i pokušao da prati Betovenova odložena rešenja, s ciljem izvesnog zaključka o nedovršenosti intelektualnog duha. Ali bi umetnik to prokomentarisao (kako je jednom i učinio) rečenicom: „Neka odaberu petinu i više nas ostave na miru".

Tako je i u pesništvu ‒ sva ta ljubav prema neobičnim francuskim metričkim oblicima kao što su balada, vilanela i rondo, sva izuzetna vrednost koja se pripisuje slobodnim aliteracijama, nesvakidašnjim pojmovima i refrenima ‒ samo su pokušaj da se usavrše flauta, viola ili harfa na kojima bi duh vremena i usne pesnikove mogle da stvaraju muziku svoje pregršti poruka.

Taj problem uslova pesničke proizvodnje, te mesto koje ona zauzima, isto kao i spontanost i samosvest pesnika ‒ izazivaju naročitu fascinaciju. Pronalazimo je u Platonovom misticizmu i Aristotelovom racionalizmu. Nalazimo je i kasnije, u italijanskoj renesansi, gde uskovitlava umove kakav je bio i Leonardo da Vinči. Šiler je pokušao da uspostavi ravnotežu između oblika i osećaja, a Gete da definiše mesto samosvesti u umetnosti.

U Kitsovom vapaju ‒ „kad bih mogao stvarati bez ove groznice" (citat iz jednog njegovog pisma), raspoznajemo možda najvažniji trenutak u evoluciji jednog umetničkog života: želju da pesnički žar zameni „jednom promišljenijom i staloženijom moći". A mladi pesnici francuskog romantičarskog pokreta su bili duboko ganuti Poovom analizom kretanja sopstvene imaginacije tokom stvaranja „Gavrana" (svog najboljeg imaginativnog dela).

U devetnaestom veku, kada su intelektualni i didaktički element toliko prodrli u pesničko carstvo, umetnik Geteovog formata morao je da protestuje protiv zahteva za razumljivošću. „Što je smisao pesme nerazumljiviji to je bolje po pesmu", objasnio je jednom prilikom, naglašavajući potpunu nadmoć imaginacije u pesništvu, istu kakvu ima razum u prozi. Međutim, prosto iskazivanje radosti, primerice, nije ništa više poezija od jednog pukog ličnog vapaja.

Istinski doživljaji umetnikovi uvek su oni doživljaji koji ne nalaze svoj neposredni izraz, već su sakupljeni i ugrađeni u kakvu umetničku formu koja izgleda kao da je potpuno tuđa i udaljena od takvih realnih događaja.

„Strasti je mesto u srcu, ali je pesništvu mesto isključivo u imaginaciji", rekao je Šarl Bodler. Ovo je bilo učenje koje je Teofil Gotje neumorno zastupao i ponavljao. „Svi su pod utiskom kad vide izlazak ili zalazak sunca", ali ono što apsolutno izdvaja umetnika nije njegova sposobnost da oseća prirodu, koliko je njegova moć da je izrazi.

Celokupno podređivanje svih intelektualnih i emocionalnih sposobnosti vitalnom i izražajnom poetskom principu najsigurnija je potvrda snage pesništva.