Zaštita od bolesti bez vakcine

„To bi moglo doneti revoluciju u načinu na koji vršimo imunizaciju organizma, što bi značajno uticalo na opšte zdravlje", rekao dr Geri Džej Nejbel, šef naučnog tima farmaceutske kompanije „Sanofi" koja proizvodi širok spektar vakcina.

Vakcina i IGT: važne razlike

Konvencionalne vakcine podstiču imunološki sistem da pravi antitela tako što ga upoznaju sa oslabljenim ili mrtvim patogenima, ili samo njihovim molekularnim fragmentima. Naše imunološke ćelije produkuju širok dijapazon antitela, od kojih neka mogu da se bore protiv bolesti. Vakcinacija protiv velikih i malih boginja pruža gotovo potpunu zaštitu. Međutim, protiv drugih bolesti konvencionalne vakcine često ne uspevaju da produkuju efikasna antitela. HIV, na primer, ima mnogo različitih sojeva, tako da vakcina koja bi mogla da zaštiti od jednog soja ‒ ne deluje protiv ostalih.

IGT (ili imunoprofilaksa putem transfera gena) razlikuje se od tradicionalne vakcinacije. To je oblik genske terapije. Naučnici izoluju gene koji proizvode snažna antitela protiv određenih bolesti i zatim sintetišu njihove veštačke verzije. Ti geni se stavljaju u viruse i ubrizgavaju u ljudsko tkivo, obično u mišić. Tako modifikovani virusi napadaju humane ćelije, tako da se sintetički gen inkorporira u DNK primaoca. Ako se stvari dobro odvijaju, novi geni će uputiti ćelije da počnu sa proizvodnjom snažnih antitela.

Ideja za IGT pojavila se tokom borbe protiv HIV-a. Kod nekoliko ljudi antitela protiv HIV-a su, pokazalo se, bila izuzetno potentna. Mogu da se vežu za mnoge različite sojeve virusa i spreče ih da zaraze nove ćelije. Tako je dr Filip R. Džonson, glavni naučnik Dečje bolnice u Filadelfiji i virusolog Univerziteta Pensilvanija, došao na ideju: zašto ne bismo svakome davali ta antitela?

U to vreme, dr Džonson i njegove kolege su testirali gensku terapiju na poremećajima kao što je hemofilija. Istraživači su otkrili kako da genima „natovare" viruse i navedu ih da napadnu ćelije. Tada je dr Džonson došao na ideju da koristi tu strategiju i uvede gen za proizvodnju snažnog antitela u pacijentove ćelije. Pošto bi ćelije počele da produkuju antitela, pacijent bi u stvari bio na nekonvencionalan način „vakcinisan" protiv bolesti. Ideja je predstavljala radikalni novi pravac u genskoj terapiji. Do tada su istraživači bili fokusirani na lečenje već postojećih genetičkih poremećaja, zamenom oštećenog, ili abnormalnog gena, sa normalnim genom.

Prvi uspeh nove procedure

S druge strane, IGT je zamišljen tako da zdravim ljudima pruži zaštitu od infektivnih bolesti. Nije bilo garancije da će procedura biti uspešna, pogotovu zato što je najbolji virus koji je dr Džonson imao za unošenje gena napadao samo mišićne ćelije koje obično ne prave antitela. Ali 2009. godine tim je objavio da procedura ipak funkcioniše. U eksperimentima sa majmunima kod kojih je trebalo podstaći proizvodnju antitela protiv virusa SIV-a (simian immunodeficiency virus kod primata, što je HIV kod ljudi) virusi su u mišiće životinja preneli snažne gene za proizvodnju antitela. Mišićne ćelije su produkovale SIV antitela, baš onako kako su se nadali dr Džonson i njegove kolege. Zatim su inficirali majmune sa virusom SIV-a i majmuni su produkovali dovoljno antitela u svojim mišićima za zaštitu od infekcije. Bez IGT-a inficirani majmuni bi sigurno uginuli, navodi se u studiji.