Opšta teorija žirafa - kultura kao osnova razumevanja nauke

Iz predgovora

Nije sporno da naglu eksploziju nauke u 19. i 20. veku nije pratila i adekvatna ekspanzija naučnog obrazovanja, makar samo i odgovarajući porast zainteresovanosti pojedinaca, pre svega mladih generacija, za naučna otkrića, ideje i načine na koje nauka funkcioniše. Paralelno sa trudom nastavnika da đacima objasne ideje savremene nauke, sadejstvo klera (sasvim je svejedno na koju crkvu ili veroispovest bismo mogli misliti) i senzacionalističkih medija mnogo uspešnije je delovalo u suprotnom smeru. Nisam pristalica popularnih teorija zavere i ne verujem da slične ciljeve ima nekakav industrijski, ekonomski ili vojnoobaveštajni kompleks, ma šta to značilo. Kao što se u lomovima iz vremena pre Drugog svetskog rata nauka predstavlja mahom kroz likove ludih i ekscentričnih naučnika koji se igraju sudbinom čovečanstva stvarajući, s jedne strane, radikalna otkrića, dok istovremeno uopšte ne pokazuju elementarno razumevanje posledica tog svog rada, takve slične konstrukcije se mogu lako pronaći i u većini holivudske produkcije u poslednjih nekoliko decenija. Poruka je slična - normalan čovek ne bi trebalo da se bavi naukom ako misli da bude srećan, uspešan, prihvaćen u svom socijalnom okruženju i koristan društvu. Istovremeno, masovne migracije iz tradicionalnog sela ili provincije ka gradovima naglo su povećale potrebe ljudi za savetima, podrškom, pomoći u situacijama kada su se našli u novom i nepoznatom okruženju.

Prazan prostor su ispunili razni paranaučnici, vidovnjaci, proroci, tumači svega i svačega. Borci protiv obmana i šarlatanstva su retki. Posao im nije zahvalan, jer protiv sebe nemaju samo neuke i one koji nastoje da dobro žive od njihovih nevolja, već i dobar deo naučne „elite" uljuljkane u svojim ne preterano zasluženim privilegijama ili barem osećanju intelektualne nadmoći. Takvi ne žele da se bave naučnim prosvećivanjem jer im to oduzima dragoceno vreme da napreduju u svojim zvanjima, pozicijama i šarolikim titulama. Istovremeno, oni napadaju borce protiv paranauke diskvalifikujući ih unapred samo zato što nisu pripadnici njihove elite i što se bave nečim na svoju ruku i bez dozvole (blagoslova) tih vrlih naučenjaka. Tako je posao iskrenih popularizatora nauke postao nezahvalan i neprivlačan. Ostali su retki hrabri i uporni borci, takoreći „narodni heroji".

Jedan takav uporni heroj je i Milan Ćirković. Opšta teorija žirafa je skup sjajnih kratkih članaka kojima autor iskreno želi da čitaocima koji se ne bave profesionalno naukom približi važne ideje koje čine osnovu savremene nauke. Ćirković u ovoj knjizi najmanje govori o naučnim otkrićima, modelima ili teorijama, a mnogo više o samim procesima naučnog mišljenja, o metodama pomoću kojih se danas traga za boljim razumevanjem sveta oko nas. Takav posao je uistinu mnogo teži i osetljiviji od popularnog predstavljanja novog otkrića ili nove teorije, ma koliko takvo otkriće ili teorija bili kompleksni. Autor vešto obilazi oko građevine koja se zove nauka, zaviruje iza mnogih ćoškova, čeprka po temeljima, penje se po konstrukciji i prikazuje ne samo fasadu, već i način gradnje i psihologiju graditelja.

*Vigor Majić je direktor i osnivač Istraživačke stanice Petnica