Koncept uspeha

‒ Sve što radimo odraz je određenih veština i strategija. One koje nas vode suprotno od razvoja nazivamo kontraveštinama.

Kontraveštine su složeni obrasci mišljenja, emocija i ponašanja koji dovode do određenih psiholoških stanja i odnosa sa ljudima; iz njih izvlačimo nezdrave emotivne koristi i vode nas ka nekom obliku parazitiranja. One su zamena za bazične emotivne sposobnosti. Stvaramo ih onda kada razvojne zadatke želimo da rešimo na lakši način, sa manje bola i napora.

Na taj način pokušavamo da ne platimo cenu razvoja, a da se ipak razvijamo. Tek kasnije, suočeni sa problemima, vidimo da taj dogovor sa životom ne možemo napraviti. Drugim rečima, kontraveštinama nesvesno igramo igre sa sobom i drugima.

Na koji način možemo izbeći takav model ponašanja?

‒ Ti procesi uglavnom nisu svesni, zbog čega problem uporno ostaje u životu. Kroz psihoterapijski rad, edukacije i radionice upravo radimo na otkrivanju i jasnom definisanju tih kontraveština. Pomažemo ljudima da jasno shvate kako proizvode problem i tek onda možemo da ih usmeravamo ka razvojnim veštinama.

Kako možemo proširiti sopstvene mogućnosti i usmeriti unutrašnje potencijale ka postizanju uspeha?

‒ Čovek koji ne napreduje, ne koristi i ne razvija svoje potencijale ‒ neminovno ide putem neuspeha. Psihološki gledano, svaka stagnacija je nazadovanje. Cenu nerazvijanja svojih potencijala i autentičnosti plaćamo u emocijama. Tada smo manje zadovoljni sobom i odnosima.

Često se govori da je čovek sam sebi najveći neprijatelj. Kako naći izlaz iz te unutrašnje borbe?

‒ Svako postavljanje cilja kreće relativno jednostavno. Neko želi da kontroliše svoju impulsivnost, poboljša odnose sa drugima, razvije svoje sposobnosti u poslu, prevaziđe lenjost itd. Međutim, pored jake želje i dostupnih strategija, mnogima ipak ne uspeva.

Ljudi se ne menjaju upravo zbog konflikta ambivalencije. S jedne strane je želja za razvojem, s druge ‒ samoopstrukcija. Da bismo sebe razumeli, a pre svega promenili, moramo ispitati sopstveno emotivno računovodstvo i korist od sopstvene štete. Neka korist sigurno postoji inače ne bismo bili u određenom problemu. Činjenica je da svako ponašanje ima neki motiv. To što motiv nije svestan ne znači da ne postoji. Neophodno je da ga otkrijemo kako bismo ga prevazišli i razvijali se.

Kada govorimo o emotivnoj dobiti i šteti, koliko je važno preuzimanje rizika?

‒ Sve što (ne)radimo ima neki motiv. Ti motivi ne leže samo u očekivanom zadovoljstvu nego i u smanjenju bola. Ne ispuniti neki cilj uvek znači ispuniti neki drugi. Svako „ne" nosi neko „da". To bi značilo da ukoliko se neko požali da ne može naći adekvatnog partnera i stabilnu vezu, ujedno je našao i zonu sigurnog u kojoj ne može biti povređen.

Pitanje je koji je motiv jači. Ukoliko je drugi motiv, strah od povređivanja jači, samim tim osoba ide u smeru izbegavanja veza, a da nije u potpunosti toga svesna. Ukoliko je unutrašnja kalkulacija takva, osoba ostaje u problemu. Želi ljubavnu stabilnost i zadovoljstvo, ali ne želi da rizikuje svoje emocije. Takvo poslovanje sa životom nikada ne uspeva. Prevazilaženje leži u osvešćivanju dubljih unutrašnjih dilema. Psihoterapeut je tu da pomogne klijentu da bliže uvidi svoje suprotstavljene potrebe i da pomogne u osnaživanju i donošenju svesne odluke ka putu razvoja umesto kontraveština.

Međutim, na mnoge događaje u životu ipak ne možemo uticati.

‒ Sve ima svoju cenu. Ukoliko želimo da ostvarujemo svoje ciljeve i idemo putem uspeha, moramo to platiti odricanjima, trudom i suočavanjem sa sobom. Ako izbegavamo da prihvatimo tu logiku, lažemo sebe da je odgovornost za naš život u tuđim rukama. To ne isključuje činjenicu da mnoge stvari u životu ne zavise od nas, ali način na koji reagujemo na te stvari uvek je naš izbor.

Zato je dobro da se podsetimo da je stepen u kojem čovek svesno ili nesvesno laže sebe i druge obrnuto proporcionalan stepenu u kojem se približava sreći i psihološkom zdravlju. To su zahtevi života i ne možemo ih ignorisati bez posledica. Život nam ne dozvoljava da se ne razvijamo a da pritom ne platimo za to neku cenu. Ne da nam da budemo zadovoljni manjim od onoga što možemo učiniti, a svaki čovek ima slobodu i moć da učini mnogo.

„Nerazvijanje sebeˮ zapravo je nepravedno prema sopstvenoj ličnosti i život ume za to da nas kazni. Nerazvijanje sposobnosti za ljubav „kažnjava" se nedostatkom uzajamnosti koji stvara psihološke simptome i nezadovoljstvo; nerazvijanje sposobnosti za rad ‒ tenzijom i dosadom koja „ubija" itd.

Čovek svakako može izabrati da ne ostvaruje svoje potencijale, ali to plaća neostvarenošću, neispunjenošću, depresijom, anksioznošću. To je put neuspeha, kako ga definišemo. Međutim, uvek imamo i slobodu da izaberemo razvoj potencijala i uspeh u ma kom polju i platimo „legalnu" cenu ‒ napor, „poreze" kao što su rizik, bol, strahovi, ali i negativna osećanja (tuga, ljutnja). Nagrada za taj izbor je osećanje ispunjenosti, radost življenja, smirenost, sreća. Pitanje je šta vi birate.