Život i priroda naspram umetnosti

Premda može da deluje paradoksalno ‒ a paradoksi su uvek opasni ‒ život je taj koji oponaša umetnost daleko više nego što umetnost oponaša život; on je ogledalo, a umetnost zbilja.

Grci, koji su imali istančan smisao za umetnost, dobro su to razumeli i postavljali su u nevestinu ložnicu kip Hermesa ili Apolona, kako bi njena deca mogla biti lepa poput tih umetničkih dela, što ih je gledala u trenucima zanosa ili bola.

„Oni su znali da život od umetnosti ne uzima samo duhovnost, dubinu misli i osećanja, duševno previranje ili spokoj", kaže Oskar Vajld, „nego da može i da se oblikuje po linijama i bojama umetnosti, da stvori replike Fidijinog dostojanstva baš kao i Praksitelove ljupkosti". Otud njihovo protivljenje realizmu. Nisu mu bili naklonjeni iz čisto socijalnih razloga. Osećali su da on neminovno čini ljude ružnima, i bili su potpuno u pravu.

Pokušavamo da poboljšamo prilike ljudskog roda na razne načine: čist vazduh, prirodna svetlost, sveža voda i rugobne ogoljene zgrade za bolje stanovanje nižih slojeva. Ali time dobijamo samo zdravlje, ne i lepotu. Zbog toga je Umetnost neophodna, a istinski sledbenici velikog umetnika nisu oni koji ga oponašaju u ateljeu, nego oni koji postaju nalik njegovom umetničkom delu, skulptorskom u doba Grka ili slikarskom u prethodnim vekovima, kao i u raznim vidovima elektronskog iskaza u sadašnjici; rečju, Život je najbolji učenik, jedini učenik Umetnosti.

Naučno govoreći, osnova života ‒ energija života, kako bi to rekao Aristotel ‒ počiva u potrebi za izrazom, a umetnost uvek nudi raznovrsne oblike kroz koje može da se postigne izraz. Ta činjenica kuraži Vajlda na stav da život poseže za njima i koristi ih, čak i u slučajevima kad idu na njegovu štetu.

„Priroda nije velika majka koja nas je rodila. Ona je naša tvorevina. Ona bodri na život samo u našem mozgu. Stvari postoje zato što ih mi vidimo, a šta vidimo i kako vidimo zavisi od umetnosti koje su na nas uticale." Sa ovim bismo se sigurno složili imajući na umu da gledati nije isto što i videti. Nijedna stvar nije viđena dok nije viđena njena lepota. Tada i samo tada ona zadobija egzistenciju.

Večno smeo, večno daleko ispred svog vremena, često kontroverzan i neshvaćen, do današnjih dana čak, Oskar Vajld ne zazire od neistomišljenika, te poentira na temu umetničke imaginacije, originalnosti i „objektivnosti":

„Umetnost nikada ne izražava ništa do sebe samu. Čak i oni koji su ubeđeni da je ona izraz vremena, mesta i ljudi, ne mogu poreći činjenicu da što je umetnost više imitativna tim manje nam otkriva duh svog vremena (osim eventualno različitosti stilova pojedinih umetnika, ili određenih umetničkih pravaca). Što više apstrahuje i idealizuje, bude nam jasnija slika neke nacije posredstvom te umetnosti.

Nijedan veliki umetnik ne vidi stvari onakvim kakve one zaista jesu. Ako bi tako činio, prestao bi da bude umetnik. Većina naših savremenih portretista osuđena je na potpuni zaborav jer nikad ne slikaju ono što sami vide, već ono što (kako misle) vidi publika, a publika, u principu, ne vidi ništa. Umetnost nam, na svu sreću, nikad ne govori istinu.ˮ