Božin Simić i Draža Mihailović

Zbog neugodnosti koje je Božin Simić doživeo po dolasku iz Ankare u Englesku 1941. godine, Idn je generalu Dušanu Simoviću, predsedniku izbegličke vlade u Londonu, uputio pismo sa izvinjenjem jer protiv njega ništa nisu pronašli. Prema engleskim i francuskim obaveštajnim izvorima, general Dušan Simović i pukovnik Božin Simić bili su, uz generala Borivoja Mirkovića, glavni zagovornici puča tog 27. marta 1941.

General Simović i pukovnik Simić bili su školski drugovi. Simić je obavestio predsednika vlade o svom viđenju situacije i zatražio dozvolu da ode u zemlju, ali je opet naišao na prepreku: „Simoviću sam izložio opasnost da će se u zemlji stvoriti dva tabora borbe blagodareći Engleskoj i Americi. Molio sam ga da podejstvuje kod Engleza da saobraze svoju akciju na Balkanu ruskoj akciji. U tu svrhu predložio sam mu da ja pođem u zemlju, jer sam u tom cilju i došao bio u London. Simović je prihvatio moju ponudu, ali Englezi su odsudno bili protivni mom odlasku u zemlju. Isto kao u Prvom svetskom ratu, i u ovom mi nisu dozvolili da odem u zemlju."
Simić u ovom iskazu govori o podelama u odnosu na pokret otpora protiv nacističke okupacije, podelama koje do sada nisu poznate široj javnosti. Čini se da ni istoričari nisu smatrali bitnim razlike između američkih, britanskih i sovjetskih akcija.

Božin je hteo da ujedini sve ustanike

U autobiografskoj belešci, koju je napisao za nove vlasti posle Drugog svetog rata, Božin Simić je zabeležio da je njegova namera 1941. g. bila da ujedini „vojsku u otadžbini" i „partizanske" jedinice. To mu nije dozvoljeno, kao što ni u Prvom svetkom ratu nije uspeo da postane vođa ustanka u Srbiji zbog Solunskog procesa. U belešci je napisao da je pre Drugog svetskog rata u Parizu upoznao Tita:

„Da sam mogao predvideti da ću u Londonu postati zatočenikom, ja ne bih ni išao u Englesku, već bih iz Turske otišao pravo u Jugoslaviju. Verujem, da bih Srbijance potpuno istrgao iz ruku Draže Mihajlovića i priveo bih partizanima na zajedničku borbu. Utoliko pre, što sam pred sam rat imao dva sastanka u Parizu sa emigrantom i revolucionarom Josipom Brozom Titom. Kad sam po oslobođenju došao u Jugoslaviju, mnogi Srbijanci iz svih krajeva Srbije rekli su mi da su tvrdo verovali da ću doći u zemlju, ako već nisam tu."

Možda je ovo Simić napisao da bi odobrovoljio nove vlasti. Međutim, o Titovim boravcima u Parizu i Španiji postojala je zavera ćutanja. Živih svedoka više nema.

„Ambasador" kod De Gola

Kao „utešnu" nagradu Božin Simić je dobio mesto predstavnika Kraljevske vlade u francuskom Pokretu otpora generala Šarla De Gola. Mnogi bi, s punim pravom, bili ponosni na to. Taj ukaz potpisao je jugoslovenski kralj Petar II. Sve dok je Simović bio predsednik izbegličke vlade u Londonu, Simić je imao određeni „diplomatski uticajˮ:

„Pošto moja kombinacija nije uspela da odem iz Londona u zemlju, Simović mi je predložio mesto našeg predstavnika kod De Gola. Pristao sam, ali pre toga sam uspeo da ugovorim Simovića da opozove Gavrilovića iz Moskve, a da na njegovo mesto pošalje Stanoja Simića. U Londonu sam razvio bio veliku akciju da se što pre otvori drugi front. Po želji Kripsa, napisao sam jedan podsetnik za Drugi front koji sam predao Kripsu i posrednim putem poslao u Vašington Ruzveltu."

„Kritička zapažanja" o otvaranju drugog savezničkog fronta i mogućoj saradnji „Anglo-Amerikanaca" sa „kvislinzima" slao je, kako je on zapisao, preko „amerikanskog ambasadora Bidla u Vašington Ruzveltuˮ.

Crna i Bela ruka ‒ sukob bez prestanka

Prema sačuvanim dokumentima u „diplomatskom" dosijeu, Božin Simić je na predlog predsednika Ministarskoga saveta i ministra inostranih poslova Božidara Purića penzionisan 31. decembra 1943.

Simić je bio „crnorukac" i odlučio je da se povuče kada je za ministra vojnog u izbegličkoj vladi postavljen „belorukac" Petar Živković:

„Čim je obrazovana vlada Miše Trifunovića sa generalom Živkovićem kao ministrom vojnim, podneo sam demonstrativno ostavku u kojoj sam vrlo oštro napao Mišu Trifunovića i Milana Grola. Sve ove tri pismene prestavke: ʼDrugi frontʼ, ʼIskrcavanje u Severnoj Africiʼ i ʼMoja ostavkaʼ predao sam Zaki Popoviću za Arhivu Ministarstva inostranih poslova. Uveren sam da je Zaka Popović učinio svoje dužnosti i da pomenute stvari nalaze u Arhivi Ministarstva."

O detaljima o kojima je pisao Simić postoji i beleška sa karakteristikom koju je napisao anonimni autor, ali o njoj će biti više reči u narednom nastavku. O „dosijeu" Božina Simića opširnije možete pročitati u knjizi „Masoni i Sarajevski atentat".

Naravno, pored onoga što je prećutao, zanimljivo je viđenje „drugim očimaˮ, kako su druge ličnosti videle događaje i situacije o kojima je Simić ostavio pisani trag.

 

broj komentara 1 pošalji komentar
(nedelja, 23. apr 2017, 12:30)
anonymous [neregistrovani]

Nista novo

Iza svega sto se desavalo na tlu Jugoslavije u Drugom sv. ratu pa i u Prvom ratu su stajali Britanci. Dok su kao podrzavali kralja Petra i JVuO iza ledja su im spremali svog coveka da preuzme vlast, Tita, preko koga su nastavili da imaju uticaj u regionu. Simic, kralj Petar i ostali su bili samo zarobljenici u Londonu dok su o njihovoj sudbini i sudbini Jugoslavije odlucivali drugi.