Vajldova „Saloma”

(Ovde bi trebalo navesti jedan demanti. Naime, Saloma ‒ udvarajući se Johanu ‒ neprestano traži oslonac u prirodi da bi dočarala lepotu Johanovog tela, usta ili kose. Takođe, izveštačeno deluje Salomina olaka šetnja po prirodi i geografiji, iako je očigledno, prema njenoj mladosti, da je to fantazija pisca, a ne njena realnost.)

Bacio sam se u ambis, u traženju novih senzacija. Perverzija je postala za mene sama strast... Želja, na kraju, postaje jedna bolest, ili ludilo, ili obe stvari zajedno. Moralnost mi ne pomaže. Stvoren sam za izuzetke, ne za zakone... Sve što se zbilo, to je prava stvar. Umetnost postaje tamo gde imitacija prestaje.

Zameraju mi da moji tipovi, u realnosti, ne postoje. Odlično. Ako nešto postoji, onda se ne vredi mučiti i pisati o tome. Dužnost je umetnika da izmišlja, a ne da pravi hroniku. Život, sa svojim realizmom, neprestano kvari (šteti) umetnički materijal. Vrhunac zadovoljstva u literaturi je stvoriti nešto što ne postoji.

Ne umem da opišem akciju.

Dobri pripadaju normalnim tipovima; dakle opštem, i kao takvi lišeni su umetničkog interesovanja. Loši, zli, sa stanovišta umetnosti, predmet su očaravajućih studija. Oni predstavljaju boju, raznolikost, zastranjivanja. Dobri izražavaju um, zli fantaziju.

Dobar ukus je neprijatelj fantazije.

Sve dobre drame su kombinacija snova pesnika i onog praktičnog saznanja glumca, koji koncentriše akciju, koji pojačava situaciju, i koji poetskom efektu ‒ što je opis ‒ pozajmljuje afekat dramatike ‒ koji je život. Prvenstvena važnost jednog umetničkog dela jeste da ne pozajmljuje ništa, ni od onog što je prepoznatljivo, niti što na nešto liči.

Da bih naučio da pišem englesku prozu, učio sam francuski. Flober je moj učitelj.

Puritanizam nikad nije tako ofanzivan i destruktivan kao kada se bavi umetnošću. Na svetu postoje samo dve stvari od neke važnosti ‒ ljubav i umetnost. Niko nije dostojan ljubavi."

Najposle, treba napomenuti da i istoimena opera Riharda Štrausa (koja i nije ništa drugo do scenizovana simfonijska poema) nije daleko od ovakvih teza. Svoj scenski izraz duguje isključivo pevačima ‒ glumcima, što njegovoj (apsolutno nepevljivoj) muzici daruju svoju privatnu dramatiku, dok orkestar sve radi umesto njih, te bi oni, čak, mogli biti i mimusi. To je u jednoj inscenaciji, u Skali, i učinjeno: oni su odigrali celu dramu, dok su solisti (u toaletama i frakovima) kao sastavni deo orkestra, pevali svoje „orkestarske" partije.