Terapijska zajednica „Zemlja živih” – Vilovo

Malo selo Vilovo ima oko 1.200 stanovnika, u Južnobačkom okrugu, opštini Titel, u blizini manastira Kovilj. U tom selu ravničarske lepote sve je tiho. Na salašu zatičemo prozivku. Okrenuti leđima predstavljaju se ‒ „zovem se, imam ... godina, bio sam zavisnik ... godina, ovde sam već...",  i tako redom. Većinom su višegodišnji zavisnici.

Na takvom mestu imaš utisak da si potpuno izolovan. Na salašu životinje, vinograd. Sve to održavaju, rade. U radu je spas. Tu zaista zavisnici nemaju kada da sede, puno je obaveza...
Uz molitvu, rad, iskreno prijateljstvo, istinu i odricanje ‒ odvikavaju od zavisnosti. Ne puši se, nema alkohola, televizije; čovek se koncentriše na ʼunutrašnjostʼ svoga bića i tako upoznaje svoje slabosti i vrline. Zajednica podržava i pomaže da se čovek popravi i nađe mir.

Sve poslove u kući obavljaju momci u bratstvu. Pravljenje hleba, čišćenje po kući, rad u stolariji, bašti, rad sa životinjama, kao i umetničko stvaralaštvo, ikonopisanje, rezbarija, pozorište ‒ neke su od aktivnosti isključivo vaspitnog karaktera. Uslov za ulazak u zajednicu je samo jedan: želja za menjanjem!

U toj zajednici nam je Beograđanin pričao šta mu je alkohol uzeo. Pod dejstvom te zavisnosti pobegao je sa svoje svadbe. Ona je bila trudna ali mu je oprostila, pa su iz te veze rođena dva deteta. Međutim, njemu to nije bilo dovoljno da se oslobodi zavisnosti. Kada je svojom samovoljom upropastio sve što je mogao, potražio je pomoć u ovoj zajednici. Da li ga posećuju? Ne. Da li će mu nekada oprostiti? Vreme u kome ga čeka duga terapija jeste njegova uteha, tu je nada da će ga razumeti i ponovo prihvatiti.

Kad smo već krenuli kući, pošli su i oni. Kuda? Da pomognu seljanima. Pošli smo sa njima. Mnogo hvale imaju domaćini iz sela za ove momke. Kažu da su vredni, i da uvek računaju na njih. Mi smo krenuli zadovoljni i uvereni u to da su ti mladi ljudi odlučni da se menjaju.