Tajanstveni Božin Simić

Podaci iz života Božina Simića (1881–1966) bude maštu. Kao da ne govorimo o čoveku koji je živeo na ovim prostorima već o junaku „obaveštajnog“ romana od koga je ostao samo siže. Naravno, u životopisu takvih ličnosti postoje određene praznine ili „beline“, koje su bile idealna prilika da se nešto doda ili oduzme u prikazu Simićevog lika.

O Božinu Simiću može se dosta pročitati u publicistici i na internetu i logično je da se postavi pitanje verodostojnosti ‒ šta su činjenice, a šta je plod pretpostavki ili mašte onih koji su istraživali život te jedinstvene ličnosti u srpskoj istoriji.

Postoje zvanični dokumenti koji se čuvaju u Arhivu Jugoslavije. U jednom dokumentu je autobiografska beleška, u drugom je Simićeva biografija sa karakteristikama koju je pisao anonimni autor. U ta dva dokumenta postoje sličnosti i razlike, zbog toga ćemo najzanimljivije delove objaviti u nekoliko nastavaka.
Osim ta dva dokumenta, sačuvani su i ukazi o postavljenju, opozivima i penzionisanju čoveka koji je više literarni lik nego stvarna ličnost. Njegov „diplomatski dosije" nastao je u FNRJ i nameće se pretpostavka da se u autobiografskoj belešci trudio da bude crveno nijansirana. Međutim, šta kažu činjenice koje se mogu proveriti?

Diplomatski dosije

Rođen 20. 11. 1881. g. Veliki Šiljegovac, srez Rasinski, okrug Kruševački. Oženjen, supruga Normand, rođena 1899, domaćica. Sin, Dragan, rođen 1929, maturant.
Božin Simić je završio šest razreda gimnazije i viši i niži kurs Vojne akademije. Govori ruski i francuski jezik, čita engleski.

Do 1916. g. bio aktivni oficir. Od 1917. do 1935. g. bio u emigraciji. Posle 27. marta 1941. poslat u SSSR na potpis pakta. Krajem 1941. postavljen za poslanika. Krajem 1941, do 1943. bio poslanik u Francuskoj. U bivšoj jugoslovenskoj vojsci bio aktivni potpukovnik. Nije učestvovao u NOP-u. U emigraciji proveo od 1917. do 1935. godine. Boravio u Rusiji, Francuskoj i Austriji. Najviše u Francuskoj.

Ove suvoparne činjenice iz života pre Drugog svetskog rata Simić je proširio:

„Iz Vojne akademije izašao sam, kao inženjerijski potporučnik, 1900 g. Po svršenom višem kursu Voj. akademije /1903/ po sopstvenoj želji preveden u pešadiju.
Godine 1902. stupio u zaveru. Maja 1903. pozvan iz Niša za aktivno učešće u dvorskom prevratu /29 maj/. Sa sobom u Beograd doneo pun kufer dinamita za nasilno otvaranje dvorske kapije i vrata na starom dvoru u kome su stanovali kralj i kraljica. Te noći bio među prvima koji su prodrli u dvor.
Kao oficir sve vreme služio u unutrašnjosti zemlje. Godine 1911. postavljen za komandira Ristovačkog pograničnog rejona /Vranje/ za graničnu poverljivu službu. Kao granični oficir, više puta nelegalno proputovao Makedoniju, Kosovo i Sandžak radi organizovanja tamošnjeg življa za oslobodilačku borbu."

Uloga u balkanskim ratovima

Božin Simić, zaverenik, pripadnik organizacije „Ujedinjenje ili smrt", član slobodnozidarske lože „Ujedinjenje", u diplomatskoj „autobiografiji" objasnio je svoje učešće u akcijama pred početak balkanskih ratova:

„Pred sam rat, po želji i molbi Radomira Putnika i Stepana Stepanovića, ondašnjeg ministra Vojske i načelnika Generalštaba, išao sam u Skopsku Crnu Goru radi rekognosciranja terena i komunikacija. Mobilizacija naše vojske zatekla me u okolini Kačanika. U srpsko-turskom i srpsko-bugarskom ratu učestvovao kao komandant samostalnog odreda i komandant bataljona. Jedno vreme bio sa Crnogorskom divizijom. Po svršetku balkanskih ratova, na insistiranje Vojvode Putnika, kao dobar poznavalac prilika u Makedoniji i Staroj Srbiji, protiv svoje volje postavljen sam bio za komandanta Žandarmerije u ʼNovo Oslobođenim Krajevimaʼ."

Neustrašivi gerilac na udaru političara

Po prirodi buntovnik, nemirnog duha, nije želeo da bude „žandarm" koji čuva poredak. Zbog svog karaktera došao je u sukob sa Pašićem i regentom Aleksandrom jer nije želeo da bude njihov „politički komesar". Po njegovom svedočenju, iz čisto političkih razloga bio je optužen u Solunskom procesu (1917), mada se u vreme „pokušaja atentata" na regenta Aleksandra nalazio u Odesi:

„Na osnovu autentičnih podataka, da za vreme Solunskog procesa nisam bio u Rusiji, ja bih, u društvu Apisa, Vulovića i Malobabića, takođe bio streljan. Što se to nije desilo, imam jedino da zahvalim nemačkom admiralu Tirpicu, koji je naredio podvodnu vojnu 'ā outrance' i njome prekinuo svaku vezu između Rusije i Engleske i Francuske baš tih dana kad sam po svojoj želji trebao da krenem iz Rusije za Solun. Moja optužba za atentat, mada sam bio više od hiljadu kilometara daleko od ʼmestaʼ atentata, najbolji je dokaz da je tobožnji atentat protiv Aleksandra najtipičniji policijski trik."

Simpatije za boljševike

Na Solunskom procesu bio je osuđen u odsustvu na 20 godina robije. Ostao je u Rusiji i borio se na strani carske armije. Nuđen mu je čin generala, ali ga je učtivno odbio. Posle Oktobarske revolucije Simić je shvatio da carska vojska gubi rat. Predlagao je nešto što je zvučalo neverovatno, kao filmski obrt:

„Brusilovu, Kornilovu i Duhoninu sam otvoreno savetovao: da raspuste staru armiju i organizuju Revolucionarnu armiju, jer će stara armija biti leglo kontrarevolucionara. Savetovao sam im da komandu trupama Moskovskog i Petrogradskog /sadašnji Lenjingrad/ garnizona predaju oficirima koji bi se regrutovali iz redova Sovjeta rabočih i soldatskih deputata /Sovét rabóčih i soldátskih deputátov/, a da oni i drugi slobodoumniji generali ponude lojalnu saradnju Lenjinu, kao vođi Revolucije. Sem knjaza Tumanova, pomoćnika ministra vojnog, koji je sa čestim iskrenim odobravanjem slušao moje izlaganje, svi su ostali, računajući tu i Brusilova, zauzeli neprijateljski stav prema meni i posmatrali me kao stranca kome je bezrazlično: šta će biti sa Rusijom. Brzo sam osetio da će moj položaj postati neizdrživ među starim oficirima Carske Rusije koji su se velikom većinom protivili Revoluciji. Zato, čim mi se ukazala prilika, napustio sam redove stare armije i krenuo na put za Jugoslaviju, da u njoj povedem aktivnu borbu. U Bergenu Englezi su me zadržali od puta i držali pod prismotrom mesec dana."

Ko je Simiću pomogao da ga Englezi „oslobode"? Šta mu se događalo posle Prvog svetskog rata? O tome u sledećem nastavku ili u knjizi „Masoni i sarajevski atentat".

Kako to da je zaverenik iz 1903. godine, vođa komita pre balkanskih ratova, pripadnik organizacije „Ujedinjenje ili smrt" (Crne ruke), neustrašivi gerilac ‒ postao simpatizer boljševika? On nije jedini, to je bio i Mustafa Golubović, na primer. Zašto su ljudi koji su učestvovali u dolasku na presto dinastije Karađorđević postali njeni protivnici? Ima niz pitanja na koja se, izgleda, samo delimično može odgovoriti, jer su mnogi dragoceni svedoci živeli dugo posle Drugog svetskog rata, ali, po svoj prilici, niko nije imao potrebu da zabeleži njihova svedočenja. Kao da se prošlost ne ponavlja u određenim okolnostima.

 

broj komentara 3 pošalji komentar
(nedelja, 02. apr 2017, 10:02) - anonymous [neregistrovani]

Занимљив текст

Штета што Божин Симић није написао књигу о свом животу.

(nedelja, 02. apr 2017, 00:19) - Милош [neregistrovani]

Подаци о Симићу

О Божину Симићу истраживао је господин Есад Попара, учитељ из Великог Шиљеговца. Вероватно би свака информација из његовог свеобухватног рада могла да да велики допринос о овој личности.

(subota, 01. apr 2017, 22:20) - ,,'' [neregistrovani]

Одличан чланак

Хвала.