Život muzičkog genija: Volfgang Amadeus Mocart (drugi deo)

Mocartu je ponuđeno mesto orguljaša u Versaju uz pristojnu nadoknadu. Odbio ju je. Komponovao je „Parisku simfoniju" i održao nekoliko koncerata, ali i dalje se ocu žalio da ta poseta nije urodila plodom. Zatim se uputio u Salcburg pošto ga je otac uveravao da će dobiti posao dvorskog koncertmajstora, dok je sebe video na upražnjenom mestu kapelmajstora. Ali Leopold taj posao nije dobio i Mocart je dangubio u Manhajmu i Minhenu. U Minhenu je bila i Alojzija Veber i on se nadao da će objaviti njihovu veridbu.

Ali ona je sad dobro zarađivala u operi i nije videla zajedničku budućnost s Mocartom. Odbila ga je i time mu slomila srce.

Nije imao drugog izbora do da se vrati u Salcburg, gde mu je ponuđeno mesto dvorskog orguljaša. U naredne dve godine on će napisati svoje prve zrele kompozicije. U 1779. godini napisaće dve simfonije, koncertantnu simfoniju za violinu i violu i „Krunidbenu misu". Iz Minhena je dobio novu ponudu da napiše još jednu operu. Biće to „Ideomeneo", opera napisana za minhenski karneval 1780. godine.

Njome je postigao veliki uspeh. U isto vreme Alojzija Veber se udala za glumca Jozefa Langea; on je naslikao nedovršeni Mocartov portret, za koji se tvrdi da najvernije prikazuje kompozitora.

 Ostavka, odvažan korak

Uprkos uspehu njegove opere, ili možda upravo zbog toga, umetniku je sve teže padala uloga nadbiskupovog sluge. Zbog krunisanja novog cara Jozefa II, službeno je morao da poseti Beč 1781. godine. Tamo su bile mnoge uvažene ličnosti koje je poznavao, ali je on obedovao s nadbiskupovim slugama i od njega se očekivalo da sedi s muzičarima.

Njegov ponos to više nije mogao da podnese. Nadbiskup ga je u žučnoj raspravi prekorio zbog drskosti, na šta je odgovorio ‒ ostavkom. Bio je to odvažan korak, posebno ako se uzme u obzir da je znao da time može ugroziti i očev položaj u Salcburgu.

Porodica Veber je sad živela u Beču i, budući da je muž gospođe Veber preminuo, ona je oduševljeno primila Mocarta za stanara. Na kraju krajeva, trebalo je udati još dve ćerke.

Mocart se sad izdržavao samo od novca koji bi zaradio kao slobodan kompozitor i muzičar. U takvoj situaciji bila je čista ludost i pomišljati na brak. Ali u njegovoj blizini je bila Konstanca, Veberova srednja ćerka, i ubrzo je postalo jasno da će mu ona postati žena.
Iako je bio vesele i neukrotive naravi, Mocart je bio i iskren i sebe je smatrao čovekom od ugleda. Kad je postalo jasno da su njegova osećanja prema Konstanci uzvraćena, potpuno joj se predao.

Izdavači su rado otkupljivali njegova dela. Časove koje je davao skupo je naplaćivao i već krajem leta radio je na drugoj velikoj operi „Otmica iz saraja".
Na preporuku dvorskog kompozitora Kristofa Vilibalda Gluka, kojeg je upoznao u Parizu, „Otmica iz saraja" je 1782. godine veoma uspešno izvedena na sceni.

Život u braku 

Konstanca i Mocart su se venčali u Katedrali Svetog Stefana 4. avgusta 1782, nedugo posle uspeha nove opere. Njoj je bilo sedamnaest, a njemu dvadeset šest godina. Mocartov otac za taj brak nije dao svoj blagoslov pre venčanja, ali njih dvoje su bili veoma srećni zajedno.
Mocartova primanja od koncerata i komponovanja bila su neredovna, pa im je život bio pun neizvesnosti. Najvažnije je ipak bilo to što je za vreme svih njihovih uspona i padova Mocart nastavljao da komponuje. Dok se njegova supruga porađala, završio je šest velikih kvarteta za Hajdna, koji  je postao jedan od njegovih najvernijih poštovalaca.

Mocart je bio veoma popularan. Ljudi su na ulicama zviždali melodije njegovih opera, ali on od toga nije imao nikakve materijalne koristi ‒ plaćali su mu samo za prvo izvođenje tih kompozicija. Bilo je teško zaraditi za život.

„Figarova ženidba"

U Beču je 1. maja 1786. prvi put izvedena „Figarova ženidba". Doživela je ogroman uspeh, ne samo zbog divne muzike, već i zbog lepog i aktuelnog libreta.
Mocart je nosio fina odela i posećivao sve važne događaje. Bio je slobodni zidar ‒ što je isto kao da pripadate najboljem klubu u gradu. Odavao je utisak uglednog i finansijski uspešnog čoveka.
Uspeh u Beču mu je obezbedio da i ostale evropske operske kuće naručuju njegove opere. Od obližnjih prestonica, najviše su ga cenili u Pragu.
Januara 1787. godine Mocart se sa suprugom uputio u taj grad gde su im priredili raskošan doček. Tamo je držao koncerte i prisustvovao izvođenjima „Figarove ženidbe". A onda je dobio ponudu da napiše još jednu operu i posle nekoliko nedelja su potražili libretistu Da Pontea, s kojim su uspešno sarađivali prilikom pisanja „Figarove ženidbe".

Lorenco da Ponte je bio Italijan i, mada je Mocart bio taj ko je došao na ideju da obradi priču o Don Žuanu, Da Ponte je tražio tekst po kome će raditi. U Veneciji je našao komad o Don Đovaniju, koji je 1736. godine napisao njihov veliki dramski pisac Karlo Goldoni.
Mocart je bio veoma zauzet radom na novoj operi, ali je usput pripremio još neka zanimljiva dela i nije nikakvo čudo što se razboleo. Ubrzo je napustio centar grada i otišao da živi u predgrađu. Tu je primio vest o očevoj smrti.

Leopold je već neko vreme bio bolestan, ali sa sinom je ostao u dobrim odnosima do samog kraja. A poživeo je dovoljno dugo da zna da trud koji je uložio u sinovljevo obrazovanje nije protraćen.

Finansijske poteškoće 

Znamo i da je zalagao stvari i pozajmljivao novac od bogatog prijatelja, slobodnog zidara koji se zvao Puhberg. Povrh svega, bio je i bolestan. I Konstanca je bila bolesna. Rodila je nekoliko dece, od koje je, zbog loših uslova koji su tada vladali, preživelo samo dvoje.
Mocart je imao sreće da uživa u skladnom braku. To mu je bilo veoma važno jer je ostatak svog kratkog života proveo pod stalnim pritiskom da zaradi novac, da komponuje, održi društveni status a opterećivao ga je i sve veći teret bolesti.

Pisma Puhbergu otkrivaju svu dubinu njegovog očaja. Ali u julu 1789. car od Mocarta i Da Pontea naručuje novu operu i tako nastaje „Tako čine sve" (Cosi fan tutte / Kozi fan tute). Ta opera nije izvedena na sceni sve do januara 1790. a do tada je već ostao bez novca. Ta opera je primljena s oduševljenjem, ali je rad na njoj ugrozio Mocartovo zdravlje.

Umetnik je sad morao da prihvati nove učenike u nadi da će oni dolaziti u njegov stan u blizini Katedrale Svetog Stefana da se on ne bi naprezao obilazeći ih po čitavom Beču.
Na osnovu crteža i opisa koji su o njemu sačuvani, može se zaključiti da je patio od oboljenja bubrega. U septembru je založio srebrninu i krenuo u Frankfurt u nadi da će tamo održati koncert na krunisanju Leopolda II, cara Svetog rimskog carstva. Kući se vratio krajem novembra, ali mnogo bogatiji nije bio.

Poslednja godina života u nadahnuću

Poslednje godine svog života, iz nekog razloga, Mocart je pomislio da se bolest smirila. Raspoloženje mu se popravilo i njegovo stvaralaštvo je bujalo.
Emanuel Šikaneder je imao pozorište u Karnertoru i naručio je operu „Čarobna frula", koja je trebalo da bude osvrt i na slobodne zidare.

Šikaneder je napisao libreto za nju na nemačkom jeziku. Mocart je istovremeno radio i na Rekvijemu i u avgustu i septembru je morao da napiše još jednu operu „Titovo milosrđe", za praško pozorište. Zbog postavljanja te opere otputovao je u Prag. Doživela je dobar prijem, ali ga je prevelik napor ‒ komponovao ju je za osamnaest dana ‒ potpuno iscrpao.

U Beču je 30. septembra izvedena „Čarobna frula", koja je pobrala ogromne aplauze. Uspeh te opere ga je razgalio, ali to nije bilo dovoljno da se oporavi. Dvadesetog novembra pao je u krevet, ali je nastavio da komponuje Rekvijem. Bila je to muzika na religioznu temu, koju godinama nije pisao. U tom trenutku je saznao da će doći na mesto kapelmajstora Katedrale Svetog Stefana kad prethodnik umre. Možda je mislio da treba za to da se pripremi...

Mocart je umro 5. decembra 1791. Rekvijem nije stigao da završi, ali je zato ostavio uputstva svom učeniku Zismajeru, tako da danas imamo delo koje na pravi način obeležava kraj jednog izvanrednog života.
U istoriji čovečanstva bilo je ljudi obdarenih neobičnim talentom, ali nije preterano reći da nema onih koji su dorasli Mocartovim ostvarenjima i lepoti koju je svetu podario.