Specifični talenat Morisa Ravela (prvi deo)

Na jugu Francuske, duž same obale, nalazi se manje poznat gradić Sen Žan de Liz, morska luka koja je danas neka vrsta turističkog utočišta. U njegovom predgrađu Sibur, daleko od lučkog centra, nalazi se kuća u kojoj je 1875. godine rođen Moris Ravel.

Presudnu ulogu u Ravelovom životu odigrala je njegova majka, koja je ponosno nosila baskijsko poreklo. Posedovala je čvrst karakter i gajila izrazito skeptičan stav prema religiji. Ravelov otac je bio inženjer švajcarskog porekla. Živeo je u Parizu i na jednom poslovnom putovanju, u Španiji, upoznao je svoju buduću ženu. Sinovljevu sklonost muzici je podržavao, a, zauzvrat, sin je poštovao i cenio svog oca i uvek se interesovao za industrijske procese kojima se ovaj bavio.

Kompozitor je uvek nastojao da zadrži osećanje pripadnosti Baskiji, ali ono je više bilo zasnovano na baskijskim narodnim pesmama, predanjima i jeziku, kojima ga je majka naučila, nego na bilo kakvom istinskom kontaktu s tom oblašću ili njenom poznavanju. 

Ravelova porodica je bila materijalno obezbeđena. On je imao časove klavira i podršku koja mu je bila potrebna, ali nije baš vodio potpuno zaštićen buržoaski život, kakav je mogao da ima. Ravelovi su svake godine odlazili na odmor u Švajcarsku. Moris i njegov brat Eduar, koji je vremenom preuzeo očev posao, bili su bliski i razumevali su jedan drugog tokom celog života.

Nadahnut prijateljstvom i književnošću

Ravel je bio prilično niskog rasta i od detinjstva je imao dosta neobičnu pojavu. Sa samo četrnaest godina upisao se na stari Pariski konzervatorijum i pohađao časove klavira. Ali bio je omalen, pa su mu i šake bile male. Kada je, posle šest godina, napustio te časove, jedva da je bio nešto viši, a ni raspon prstiju mu nije bio veći. Naravno, bio je muzikalan i mogao je prilično dobro da svira, ali nije posedovao briljantnost svog velikog prijatelja i savremenika Španca Rikarda Vinjesa, koji je jednom prilikom proročki napisao da Ravel ne voli toliko klavir koliko samu muziku.

Rikardo Vinjes se upisao na Konzervatorijum u isto vreme kad i Ravel. Bili su već prijatelji, ali je Vinjes bio iskusniji pijanista, pa je u školi bio dve godine ispred Ravela. Uz žustrog i inteligentnog prijatelja, kakav je bio Vinjes, nije bilo zapostavljeno ni Ravelovo obrazovanje iz književnosti.

Poslednja decenija devetnaestog veka je u Francuskoj bila period dinamičnog umetničkog razvoja. Ravel je čitao dela svojih savremenika, poput Pola Verlena. Njegova najranije napisana kompozicija za koju se zna inspirisana je Verlenovom pesmom „Veliki crni san", koju je pisac napisao u melanholičnom raspoloženju pokajanja kad je proglašen krivim za ranjavanje svog ljubavnika, pesnika Remboa. Na Ravela su uticali i Bodler i Malarme i on je želeo da za neka njihova dela napiše muziku.

Čitao je i velike klasične pisce, poput Rasina, Korneja i, naravno, Molijera, duboku ljubav prema književnosti gajio je do kraja života. Edgar Alan Po je bio poznat na međunarodoj sceni i Ravel je njime bio posebno imresioniran. U svom eseju „Filozofija kompozicije" Po je otvoreno prezreo one koji su na umetnost gledali kao na nešto što nastaje u trenutku zanosa. Ovo mišljenje je delio i Bodler, koji je Poova dela prevodio na francuski jezik. Ovo je nesumnjivo bio i stav kompozitora Morisa Ravela.

Bio je očaran savremenim muzičkim trendovima. Godine 1889, kad je primljen na Konzervatorijum (sa samo četrnaest godina), na velikoj Svetskoj izložbi mogla se čuti muzika sa svih strana sveta. Slušali su, na primer, Gamelanski orkestar s Jave, koji je fascinirao i Debisija, umetnika starijeg od Ravela. Išli su i na koncert ruske muzike, kojim je dirigovao Nikolaj Rimski-Korsakov, što je ostavilo velikog uticaja na Ravela, mada ne i na širu publiku.

Nekonvencionalni muzički uzori

Na Konzervatorijumu omiljen kompozitor mu je bio Mocart i to se nikad nije ni promenilo. To je odgovaralo tradiciji Pariskog konzervatorijuma, ali zato druga Ravelova interesovanja nisu nailazila na odobravanje njegovih profesora.

Veliki uticaj na Ravela imao je Emanuel Šabrije. On nikad nije studirao ni na jednom konzervatorijumu i pre nego što se okrenuo muzici, bio je običan službenik. Kao i sad, i tad je bio najpoznatiji po svojoj izuzetno popularnoj orkestarskoj rapsodiji „Španija", a Ravelu je bio privlačan zbog svog bogatog duha i poetske osećajnosti. Kratko pred Šabrijeovu smrt, Ravel i Vinjes izveli su pred njim njegov klavirski duet „Tri romantična valcera", tražeći savet pred nastup na Konzervatorijumu.

Erik Sati je živeo gotovo u bedi na Monmartru i Ravel ga je dobro upoznao. Preživljavao je svirajući po kafeima. Time se udaljio od školovanih muzičara s Konzervatorijuma, ali Ravel i ostali, poput Debisija, cenili su njegov talenat i osećajnost. Ravel je, zapravo, uvek pominjao koliko duguje tom umetniku, čak i kad ga je nadmašio po slavi i uspehu.
Engleski kompozitor Frederik Delijus je u to vreme živeo u blizini Pariza. Nije čudo što je Ravel bio pod uticajem njegove muzike. Pa ipak, Delijus je bio daleko od francuskog načina života.

Nerazumevanje 

Ravelova umetnička putanja po povratku na Konzervatorijum bila je problematična. Zamoljen je da napusti časove harmonije i klavira jer njegov rad u tim oblastima nije bio na zadovoljavajućem nivou. Nedugo posle toga objavljene su njegove kompozicije za klavir: „Antički menuet" i „Habanera". Bio je to njegov prvi i najvažniji korak na profesionalnom planu. „Habanera" je izuzetno lepo delo. Ona je karakteristična za Ravelov specifičan talenat. Iako je pisao mnogo manje od ostalih kompozitora, skoro uvek to je radio na očaravajući način.

Njegova naredna ostvarenja nastala su u vreme dok je još bio student na Konzervatorijumu, bile su to: „Pavana za preminulu infantkinju", koja se i danas redovno izvodi u njenoj originalnoj, klavirskoj, ali i u orkestarskoj verziji i „Rapsodija za Šeherezadu", koja je prvi put izvedena zahvaljujući Foreu a i danas je veoma uspešna.
Konzervatorijum je sva ta dela smatrao bezvrednim, pa Ravel nije mogao da konkuriše za umetničku stipendiju „Pri de Rom" 1900. godine. Ravel je, ipak, nastavio da konkuriše. Možda je to zato što su u prošlosti tu stipendiju dobijali ljudi poput Berlioza, Gunoa, Bizea, Masnea i Debisija.

Godine 1901. Ravel je prošao samo prvi eliminacioni krug, ali narednih godina, sve do 1905, koja mu je bila poslednja zbog starosne granice, bio je odbacivan. A kada je i te godine ispao iz prvog kruga nadmetanja za stipendiju, mnogima je bilo jasno da je tu reč o političkom potezu stare garde profesora. Iz svega toga izrodio se skandal, koji je u svakom slučaju doprineo težnji da se Ravel zauvek udalji iz muzičkih institucija.