Mokranjčev kritizer

U dotičnom članku „kolumnista" je primetio da su se mnogi „beskorisni izleti" BPD-a uvek činili u vreme „kad su reakcionari na vladi i kad se ukidaju ustavi", te da su se ti „veliki putni troškovi" pokrivali iz tzv. dispozicionog fonda.

Sa današnje distance teško je ustanoviti navedeni način pokrivanja troškova, ali je zato lako razumeti da je urednik „Dela", radikal Stojan Protić implicirao na zvanično visokog zaštitnika BPD-a, samog kralja Aleksandra Obrenovića, na njegov državni udar (1893), odnosno ukidanje Ustava iz 1888. godine, i to 9. aprila 1894, za vlade Svetomira Nikolajevića, prvog srpskog masona i majstora lože u Kraljevini, koji će u nju uvesti neke kulturne i javne radnike, pa i Mokranjca.

Nikolajević, cincarski zet, osnivač nacionalnog društva „Sveti Sava" koje je svoju aktivnost najviše upravljalo na Staru Srbiju i Makedoniju, bio je vrlo blizak Društvu i „moralno ga i materijalno pomagao da lepo izvršava zadatke" (Spiro Kalik, u „Spomenici povodom 50 god. BPD-a"). On je forsirao odlazak BPD-a u Peštu krajem 1894. godine jer je tvrdio da je Srbiji, protiv Austrije, nužno prijateljstvo sa Mađarima, što su neki „zlo gledali". Dalje, gostovanja u Sofiji i Carigradu, o Uskrsu 1895. godine, kao i ono u Rusiji (krajem avgusta 1897) i Nemačkoj (1899) pala su u vreme vlade Stojana Novakovića, kog su radikali kao naprednjaka (dakle, svog partijskog neprijatelja) takođe mogli da smatraju reakcionarom.

No sve ovo ne bi moglo da opravda Jankovićevu zaslepljenost u kojoj se pita: „Zar ne bi bilo lepše, bolje i savetnije da je Društvo pohodilo seoske sabore i preslave, pojalo u crkvi, a posle podne pevalo narodu rodoljubive pesme, da i srpski seljak oseti lepotu harmoničnog pevanja... no što se išlo da se kulturnijim narodima od nas daju koncerti?"

Suprotstavljajući Marinkovića Mokranjcu, zaboravlja da se „potpurijima, smešama, zbirkama i rukovetima" u svojim Kolima on znatno ispod Mokranjca spustio, što je već onda bilo jasno, a kamoli danas. To ga, naprotiv, ne sprečava da ustvrdi kako bi „takva potpurija možda imala neke vrednosti da su pravljena pre pojave Kornelija Stankovića, kad je bila oskudica u horskoj literaturi. Ali danas, posle mnogobrojnih horskih pesama Horejšeka, Havlasa, Maksimovića i Jenka, a naročito posle obilnog rada J. Marinkovića i drugih, takav posao je postao ne samo izlišan nego se sme s pravom reći da je takav rad dekadencija na polju umetničke horske muzike."

Istom žestinom će se Janković ostrviti i na Liturgiju, za koju će reći da nije Mokranjčeva originalna tvorevina, nego narodna, samo što je „na drugi način harmonizovao no što je to ranije učinio Kornelije, sa mnogo manje pretenzija". Ali da je baš taj „drugi način harmonizovanja doprineo da nema potrebe religioznosti", štaviše, „da su pojedine pesme ne samo teatralne nego čak i frivolne, npr. Svjat."

Možda zato ne treba da čudi finale furioso u vidu ordinarne gluposti koju će izbaciti povodom Srpske muzičke škole, za koju tvrdi da „osim naziva, nema ničeg srpskog". Jer zaboga, „programi ispitnih koncerata kipte od pijesa - strane muzike". U vreme kad srpska instrumentalna muzika jedva i da postoji, on traži srpsku muziku na njenim ispitima, a pošto je Mokranjac, kao njen direktor, ne upražnjava, jasno je da je antisrbin!

Prohuja više od stoleća. Ostade Mokranjac. Ostade Marinković. Sa svojim opusima. I (zauvek) nestade Janković. Srećom.