Okvir života

Davne 1866. godine nemački naučnik Ernest Hekel skovao je reč ekologija kako bi dao okvir znanjima o odnosima između živih bića i njihove žive i nežive okoline i to je objavio u svom delu „Opšta morfologija organizama". Možda je ispravnije reći da je to bilo „krštenje" nove nauke, pošto su antički mislioci već pisali o nekim temama koje ekologija izučava, a nekoliko godina pre Hekelovog dela izašla je čuvena knjiga „O poreklu vrsta" u kojoj je Čarls Darvin opširno raspravljao o adaptacijama, prirodnom odabiranju i spletu međuodnosa u prirodi, što su sve temeljne oblasti koje danas proučava ekologija. Josif Pančić je tokom 19. veka u svojim delima često razmatrao i isticao važnost okruženja za život biljaka, iako nikada nije koristio formalni naziv ekologija za takve studije. Kod nas ekologija zvanično dolazi 1933. godine sa knjigom „Okvir života" Siniše Stankovića, koji je predstavio tadašnja znanja i trendove u već razvijenoj naučnoj disciplini.

Koncepti ekologije su relativno razumljivi, ili se takvima čine širokom krugu ljudi i to je jedan od razloga velike popularnosti te nauke, zbog toga je stekla status simbola naše epohe. Stalno je prisutna u medijima i često se kao pojam koristi izvan značenja u okviru naučne discipline. Ipak, nije sve ekologija, niti sa njom možemo povezati sve sve što počinje na „eko". Ekologija je multidisciplinarna, sintetička i izuzetno složena nauka o odnosima među živim bićima i zakonitostima funkcionisanja biosfere tj. živog sveta. Ekologija nije sinonim za zaštitu životne sredine, aktivizam i borbu protiv zagađenja; ne odnosi se samo na upravljanje otpadom, zdravu hranu ili nezagađenu prirodu. Kad govorimo o osnovnoj higijeni svoje kuće, ne moramo se pozivati na složena naučna načela ekologije, kao ni fizike, matematike ili astronomije.

Za čovečanstvo je značajno i važno da su iz ekologije proistekli koncepti ravnoteže u prirodi, značaja biodiverziteta - biološke raznovrsnosti, jedinstva i neraskidive povezanosti čoveka i civilizacije sa prirodom čiji su deo, kao i načela prilagođavanja a ne „pokoravanja" prirode. Ekologija ukazuje i na značaj zaštite i očuvanja prirode, jer čovek, kao i ostala živa bića, ne može živeti u sopstvenom otpadu. Bar ne dugo. Sve to je promenilo civilizacijski svetonazor i paradigmu a današnje ideale i vrednosti prepoznajemo u slici fantastične prirode oživele planete u filmu „Avatar", a ne u utopijama kakve su zamišljali Tomas Man ili Kampanela, gde društvo lebdi izvan prirode koju neobuzdano iskorišćava. Sve to zahvaljujući novim vrednosnim sistemima 20. veka koji su proistekli iz ekologije.

Biologija je izrodila tri izuzetno značajne nauke: evoluciju, ekologiju i genetiku. Sve tri odgovaraju na fundamentalna pitanja kojima su se filozofi vekovima mučili: ko smo, odakle smo i kuda idemo. U eri globalnih promena u živom svetu jedino ekologija daje krajnji odgovor na mogućnosti preživljavanja civilizacije, a poruke koje nam šalje nisu previše optimističke. Zahtevaju da se menjamo. Tako nas ekologija osim biologiji i filozofiji uči i etici i predstavlja pravi naučni most između humanističkih i prirodnih nauka.

*Autor je načelnik Biološkog odeljenja Prirodnjačkog muzeja u Beogradu