Ko nas čuva

Sličan je nervnom sistemu po tome što su njegovi elementi prisutni u svim delovima našeg tela. Međutim: „Kada pravimo paralelu sa nervnim sistemom, treba istaći da nervni sistem ima svoju centralu - mozak i kičmenu moždinu od koje se sve dalje grana po našem organizmu", dok imunski sistem nema tako organizovanu centralnu strukturu, kaže za Internet portal RTS-a imunolog dr Đorđe Miljković, naučni savetnik IBISS, Univerziteta u Beogradu. U imunskom sistemu postoje organi - koštana srž u kojoj se produkuju ćelije imunskog sistema, timus u kome sazrevaju ćelije, slezina, limfni čvorovi; oni su međusobno povezani krvotokom i specifičnim sistemom komunikacije - limfotokom.

U čoveku prosečne težine ima 37.200 milijardi ćelija, a ćelije imunskog sistema nalaze se u pomenutim organima, ali i doslovno u čitavom organizmu. Iako su vrlo udaljeni, ti elementi su sposobni za međusobnu komunikaciju i na taj način i funkcioniše naš imunski sistem koji prepoznaje gotovo sve.

„Limfni čvorovi skupljaju informacije o tome šta se dešava u crevima, u čijim se tkivima nalazi najveći broj ćelija imunskog sistema", ističe dr Miljković.

Imunski sistem stalno uzorkuje patogene bakterije, uništava ih i omogućava opstanak onih dobrih. Taj sistem je sposoban da napravi antitela za bilo koji patogen sa kojim se možemo susresti. Zanimljivo je pomenuti da genom čoveka ima 22.000 gena, od kojih je samo određen broj uključen u produkciju antitela, ali da je zahvaljujući procesu somatske rekombinacije omogućeno da se u imunskom sistemu naprave milijarde različitih antitela.

Imunski sistem i mikrobiota

„Mikrobiota se nalazi i na nama i u nama, a po nekim savremenim istraživanjima zapravo i nema tkiva ili organa koji u sebi nema neke bakterije, pri tome ne mislim na patogene bakterije", ističe dr Đorđe Miljković.

Imunski sistem ima priliku da se susretne sa mikrobiotom na najrazličitijim mestima u organima (i na njima), a o njihovoj vezi, koja je zanimljiva iz više aspekata, doktor kaže: „Ako se krene od same evolucije, kada je došlo do razvoja imunskog sistema, smatra se da je nastao zbog potrebe da naš organizam usvoji tako mnogo organizama koji bi bili naši pomoćnici". Dakle, ovakav imunski sistem imamo upravo zahvaljujući mikrobioti.

„Sa druge strane", objašnjava naš sagovornik, „sada, kada već imamo tako puno organizama sa kojima treba da interreagujemo, imunski sistem je upravo taj koji ima sposobnost da kontaktira s njima, da ih prepozna, reaguje ukoliko je potrebno, ili da pomogne tom jednom specifičnom ekosistemu - mikrobioti da funkcioniše u punoj formi."

Još se ne zna kako dobijamo mikrobiotu (o kojoj je već bilo reči u prethodnim tekstovima). Treba još jednom istaći da svako ima specifičan potpis mikrobiote i da se ona usvaja od samog rođenja, a prema nekima, čak i pre rođenja. Doći će od majke i to je skoro 100% sigurno.

Pravilo je da se konačni potpis, sastav mikrobiote, uspostavlja oko treće godine, a nakon toga se smatra da je to konačni zapis koji imamo tokom čitavog života. Naravno, on se može promeniti usled dejstva antibiotika ili nekog drugog uticaja.

„Zanimljivo je", kaže Đorđe Miljković, „da i imunski sistem takođe sazreva oko treće godine kada je u pitanju njegov odnos sa bakterijama. To je još jedan od pokazatelja koji govori kako su sama mikrobiota i imunski sistem međusobno povezani".

Inteligentna patrola

Sve ćelije imunskog sistema imaju veliku sposobnost migracije, cirkulišu po celom organizmu, što na konkretnom primeru Đorđe ovako objašnjava:

„Smatra se, na primer, da limfocit, jedna vrsta belih krvnih zrnaca u imunskom sistemu, tokom dana svaki put prođe kroz sve naše delove tela. To samo govori da ćelije imunskog sistema stalno 'patroliraju', ako tako možemo da kažemo, po našem organizmu".

Bio to virus koji je došao sa strane, ćelija koja je krenula zloćudnom promenom ili bakterija u našim crevima - imunski sistem i njegove ćelije dobijaju informacije na nivou proteina ili drugih molekula, na osnovu čega odlučuju da li na nešto treba ili ne treba reagovati.

„Naravno, na sopstveno tkivo, sopstvene ćelije, sada znamo i na veliki broj bakterija koje su nam simbionti - imunski sistem ne reaguje, odnosno kao informaciju dobija poruku da treba da bude miran i da se ništa loše ne dešava", ističe naš sagovornik.

U trenutku kada nešto „iskoči" iz ravnoteže (kancerogena ćelija, patogeni virus, ili bakterija u mikrobioti koja remeti situaciju), imunski sistem dobija informaciju da se pobudi i proba da uništi to što nam pravi problem.

Homeostaza

Imunski sistem je veoma sličan nervnom (neuroendokrinom) sistemu - pored zajedničke karakteristike da se nalaze u svim delovima našeg tela, činjenica je da su to dva osnovna homeostatska sistema.

Dr Miljković ističe da je imunski sistem upravo ustrojen da održi našu homeostazu - ravnotežu u procesima koji se dešavaju u organizmu. To je njegova najvažnija težnja.

„Imunski sistem kao homeostatski sistem ima ulogu da održi homeostazu sa mikrobiotom, a mikrobiota opet ima neku svoju homeostazu", kaže imunolog i dodaje da mikrobiota nije jedan organizam - to su ogromni brojevi različitih bakterija, virusa i drugih mikroorganizama koji se tu nalaze i održavaju ravnotežu u međusobnim odnosima. Za mikrobiotu ne možemo reći da je nezavisan ekosistem, ali ima svoja pravila, i mnoge stvari reguliše sama.

U tom smislu je promena sastava mikrobiote pod velikim uticajem onoga što unosimo hranom, lekovima ili izlaganjem različitim mikroorganizama, pa samim tim mikrobiota pokušava da smostalno reši i odnos mikroorganizama (što u velikom broju slučajeva i uspeva). Tu je zatim i imunski sistem i neki naši drugi sistemi koji mogu da utiču i da pokušaju da vrate taj sistem u normalu.

Naš sagovornik ističe da se vrlo često u toj borbi oslanjamo na antibiotike, koji su namenjeni lečenju bolesti izazvanim različitim mikroorganizmima. Iako nosi određen rizik za mikrobiotu, adekvatna upotreba antibiotika nas prvenstveno leči, naročito zbog toga što se danas koriste i probiotici.

Najintrigantnije

U našu priču uključićemo i organ koji svi imamo i smatramo ga viškom u organizmu: slepo crevo.

Odgovor na pitanje zašto je ono najintrigantnije dobijamo od dr Đorđa Miljkovića: „Smatra se da se u slepom crevu nalazi taj originalni zapis mikroorganizama koji smo stekli do treće godine". Upravo na tom mestu uskladišteni su takozvani biofilmovi i velika koncentracija mikroorganizama.

Imunolog predlaže da zamislimo sledeću situaciju: primenili smo antibiotike koji su poremetili sastav mikrobiote i ostavili dovoljno mesta da se namnože novi mikroorganizmi. Ti mikroorganizmi, ističe on, pokrenuće se najvećim delom upravo iz apendiksa (slepog creva), zbog čega se dovodi u pitanje odstranjivanje slepog creva u slučajevima kada to nije neophodno.

„Slepo crevo ima svoju funkciju, nije reminiscencija iz prošlosti, organ ili deo organa koji nema funkciju. Ono zaista ima veoma važnu funkciju i odstranjuje se samo kada je neophodno, ali kada ne mora, bitan je deo naše homeostaze", zaključuje dr Đorđe Miljković.