Tranzit Merkura 1631: razmicanje granica sveta

Merkur se na tom mestu našao upravo u vreme koje su predvideli proračuni Johana Keplera. Bila je to jedna od prvih empirijskih potvrda Keplerovih zakona i ujedno prvi zabeleženi prolazak jedne planete ispred Sunca u vidnom polju posmatrača sa Zemlje - pojava koju astronomi nazivaju planetarnim tranzitom.

Iako su tranziti Venere i Merkura bili očekivani još od davnina, budući da su ih podjednako predviđali i heliocentrični i geocentrični model Sunčevog sistema, pre teleskopske ere niko nije sa izvesnošću uočio tranzit bilo koje planete. Među astronomima je, doduše, vladalo rašireno uverenje da je crna tačka opisana na Suncu 807. ili 808. godine, u doba Karla Velikog, odgovarala Merkuru. Danas je, međutim, jasno da je zapravo bila reč o Sunčevoj pegi, budući da je bila vidljiva čak sedam do osam dana. I sam Kepler je 1609. godine na sličan način zamenio jednu Sunčevu pegu za Merkur, uočivši kasnije grešku i objavivši ispravku, u najboljem duhu naučnog metoda. Tablice pozicija nebeskih tela koje je Kepler sačinio zahvaljujući sopstvenim posmatranjima i, još više, zahvaljujući obilju podataka koje je prethodno prikupio njegov mentor Tiho Brahe, predviđale su naredni tranzit Merkura za 7. novembar 1631. Svestan ograničene preciznosti podataka, a time i pouzdanosti proračuna svog vremena, Kepler je preporučio astronomima da započnu pomno praćenje Sunca dva dana ranije i da ne odustanu dok ne prođe bar još nekoliko dana.

Najznačajniji astronomi epohe pripremili su se da tragaju za trenutkom prolaska Merkura ispred Sunca. Johan Kepler, nažalost, nije bio među njima, budući da je preminuo prethodne, 1630. godine, ne dočekavši ispunjenje svojih predviđanja. Složeni uslovi posmatranja, ograničena dostupnost preciznih instrumenata i mnogi drugi činioci rezultirali su time da je pouzdan i verodostojan opis tranzita Merkura naposletku publikovao samo jedan čovek - Pjer Gasendi. Gasendi je u Parizu pripremio zamračenu prostoriju i postavio svoj jednostavni teleskop tako da se Sunčev lik projektuje na list hartije. Na hartiji je označio krug i podelio ga tako da svaki isečak odgovara tačno 30 lučnih sekundi. U sobu ispod svoje osmatračnice postavio je pomoćnika, čiji je zadatak bio da, svaki put kada Gasendi udari nogom o pod, koristeći kvadrant pribeleži ugao do kojeg se Sunce uzdiglo. Započevši, prema Keplerovom savetu, bdenje pred teleskopom već 5. novembra, Gasendi je isprva bio osujećen kišovitim danom i oblačnošću, koja je i sutradan uporno skrivala Sunce od pogleda astronoma. Sretnim slučajem, 7. novembra su se, od jutra, oblaci povremeno razilazili, ostavivši Gasendiju taman toliko vremena da uoči sićušan crni krug kako klizi preko Sunčevog diska.

U prvi mah, Gasendi umalo nije počinio grešku dijametralno suprotnu greškama svojih prethodnika, pomišljajući da gleda ne Merkur, već Sunčevu pegu. Sklonost takvoj grešci nije bila slučajna, a njeno sledstveno razotkrivanje donelo je najznačajniji uvid kojim je posmatranje tranzita Merkura zauvek izmenilo našu sliku o Sunčevom sistemu. Gasendi je, naime, očekivao da lik Merkura, posmatran sa Zemlje, bude daleko veći od onog koji je ugledao. Tako bi i moralo da bude, ukoliko bi tradicionalne tablice razdaljina među planetama, tablice koje su te 1631. godine još uvek jednako prihvatali i Kopernikovi i Ptolomejevi sledbenici, bile tačne. Prema ovim tablicama, planete bi nam morale biti daleko bliže nego što je sićušna projekcija Merkura ukazivala da jesu. Shvativši, na osnovu brzine kretanja crnog kružića, da to nipošto ne može da bude pega, već mora uistinu biti planeta, Gasendi je shvatio i nešto neuporedivo važnije - da je Sunčev sistem ogroman, zbilja ogroman, daleko veći nego što je iko do tog trenutka slutio. Granice sagledanog sveta razmakle su se i obrušile ka beskraju.

Sledeće, 1632. godine, Pjer Gasendi objavio je delo Mercurius in sole visus - „Merkur viđen pred Suncem". Bio je to jedan od prelomnih trenutaka u nezadrživom procesu izmene čovekovih pogleda na prirodne pojave - kako nebeske tako i zemaljske. Nova nauka, zasnovana na matematički izraženim zakonima planetarnog kretanja koje je otkrio i formulisao Johan Kepler, pokazala se kao pouzdano praktično oruđe u predviđanju rezultata posmatranja - jednako koliko i kao jasan nagoveštaj nadolazaćeg naučnog poimanja vasione i novih puteva ka spoznaji našeg vlastitog mesta u njoj.