Simbolika brade kroz istoriju

U starom veku istočnjaci su veoma držali do brade i pažljivo je negovali: Persijanci i Asirci čak su je pleli u kiku sa zlatnim nitima. Grci su se brijali, a bradu su puštali kada bi želeli da objave da se odriču ovozemaljskih zadovoljstava. Grčki bog Zevs prikazivan je uvek sa dugačkom bradom.

Do 300. godine pre nove ere Rimljani se nisu brijali. Svakodnevno brijanje uveo je čuveni vojskovođa Scipion Afrikanac. Kasnije, brijanje brade označavalo je prelazak iz dečaštva u doba zrelosti. Jedino su filozofi nosili bradu. Svi rimski carevi, od Avgusta do Trajana, uredno su se brijali, a kad je Cezar ubijen, Oktavijan Avgust je u znak žalosti pustio bradu uvodeći tako novi običaj.

Kod Kineza, dugačka i uska bradica nosila se u poznim godinama i označavala je mudrost i uzvišenost. Kralj Artur i Karlo Veliki na ilustracijama takođe uvek imaju bradu. Vikinzi, Kelti i Britanci nosili su bradu, a u tadašnjoj terminologiji biti bradat značilo je biti varvarin. U srednjem veku u Evropi su bradu nosili pojedini monaški redovi.

Engleski kraljevi su imali različit ukus i kada je u pitanju nošenje brade. Na primer, Henri II nije nosio bradu, Ričard II je nosio malu, a Henri III veliku bradu. Do sredine 13. veka većina ljudi je imala bujnu i kovrdžavu bradu, što je postalo sasvim uobičajeno u 14. veku. Tokom 15. veka brade su iščezle, da bi se potom ponovo vratile u modu početkom 16. veka, i to zaslugom Henrija VIII.

U doba kraljice Elizabete, bradu su nosili advokati, vojnici, dvorani i trgovci. Ali kada je na presto došla kraljica Ana, niko ko je u društvu nešto značio nije nosio ni bradu ni brkove, pa čak ni zaliske.

Za obične ljude ne postoji neko opšte pravilo o tome, pa je jedno vreme bilo otmeno da muškarci puštaju bradu, a jedno vreme nije. Tako je i danas, slobodna volja, ali se ipak mnogi muškarci odlučuju da neguju taj ukras lica.