Gubitak vere ne vodi gubitku morala

Moralnost nije ukorenjena u religiji i religioznost je manje u vezi sa moralnim vrednostima sada nego što je bila pre trideset godina, kažu istraživači sa Univerziteta u Mančesteru. Na osnovu analize podataka dobijenih u evropskom istraživanju, zaključeno je da gubitak vere ne vodi gubitku morala.

Studija dr Ingrid Storm „Moralnost u kontekstu: Višeslojna analiza odnosa između religioznosti i morala u Evropi" (objavljena u publikaciji Politics and Religion), iznosi da je praktikovanje vere od presudnog značaja za moralnost u većini religioznih zemalja, a danas je manje nego osamdesetih godina prošlog veka u vezi sa moralnim vrednostima.

„Religioznost je u opadanju u mnogim evropskim zemljama. Svaka nova generacija manje je religiozna od prethodne, tako da me je interesovalo da saznam postoji li razlog da očekujemo pad u moralnosti", rekla je dr Storm. Njena studija pokazala je da je vera povezana samo sa nekim moralnim vrednostima, i to više u religioznim zemljama i kada ljudi nemaju poverenja u državu.

Evropljani sve liberalniji

Istraživanje je vršeno između 1981. i 2008. godine i obuhvatilo je 48 evropskih zemalja. Ispitanici su pitani koliko često bi opravdali razna sporna ponašanja, koja je dr Storm svrstala u dve dimenzije morala.

Prva dimenzija je razmatrala slučajeve kada pojedinac ide protiv tradicije, na primer, kada opravdava abortus i homoseksualnost. Druga dimenzija morala se više ticala opravdavanja ponašanja koja su u suprotnosti sa zakonom i mogu da naude drugima, kao što su laganje, varanje i krađa.

Dr Storm je zaključila da je u današnje vreme sve više Evropljana spremno da opravda ponašanje koje se protivi tradiciji, ali nisu promenili stavove kada je u pitanju kršenje zakona ili povređivanje ljudi.

Objašnjava da je u Evropi uporedo sa smanjenjem religioznosti došlo do većeg prihvatanja lične autonomije u formiranju stavova o seksualnosti i porodici ‒ svaka generacija je liberalnija od one prethodne. „Suprotno tome", dodaje, „nismo pronašli dokaze da su moralne vrednosti postale više koristoljubive ili antisocijalne."

Starije ljude manje vode lični interesi

Studijom je takođe utvrđeno da su u proseku vernici nešto manje koristoljubivi, ali to se u velikoj meri može pripisati njihovom uzrastu. To je zato što je prosečna religiozna osoba starija od prosečne nereligiozne osobe, a manje je verovatno da stariji ljudi nađu opravdanje za vrednosti vođene ličnim interesima.

„Praktikovanje vere od presudnog je značaja za shvatanje morala u većini religioznih zemalja. Da bi verska pravila bila delotvorna trebalo bi da ih potvrdi moralna zajednica koju čine drugi religiozni prijatelji, članovi porodice, društvene i političke institucije", zaključila je dr Ingrid Storm.

Priredila Tamara Vešković

broj komentara 13 pošalji komentar
(nedelja, 29. jan 2017, 20:36) - Goran [neregistrovani]

mailgoran@yahoo.com

Da li je moral nastao od trenutka kada je pocelo pisanje Biblije, Kurana ili neke druge svete knjige ? Mislim da nije. Moral nije nastao iz religije i postoje moralni ljudi koji nikada nisu bili deo religije niti njihovi preci. Kao dokaz postoje plemena, citave prastare kulture Azije, Juzne Amerike itd.

(nedelja, 29. jan 2017, 16:49) - anonymous [neregistrovani]

Шта је Савест

Савест је дефинисана као део људске психе која узрокује стрес и кривице кад ти га узнемирити, као и осећања задовољство и благостање, када су нам радње, мисли и речи у складу са свој систем вредности. Грчка реч која је преведена као "савест" у свим случајевима, нови завет је споменуо као сунеидēсис, што значи "морална свест" или "морална марљивост". Савест реагује када је неко радње, мисли и речи у складу са или кршење стандарда шта је добро, а није у реду.

Не тамо је хебрејски израз у Старом завету, што је еквивалент сунеидēсис у програму wорд у новом завету. Разлог за недостатак хебрејски речи за "савест" може бити јеврејски поглед на свет, што је било више група, а не појединац. Хебрејски је себе сматрао члан заједнице савеза који је за Бога и његове законе примењује корпорацији, а не као појединца. Другим речима, хебрејски је био сигуран у своју позицију пред Богом да хебрејског народа у целини у добро заједништво са њим.

Новозавјетни концепт савест је више појединачних по природи, а укључује три главне истине. Прво , савест је Богом дано способност људских бића да Самооцјењивањем се остварују. Паул неколико пута са разговором о своју савест као "добру" или "без мане" (понаша 23.1; 24.16; 1 Коринтијанс 4:4). Паул испитује своје речи и дела, и открива да су у складу са његове моралом и вредностима систем, који је наравно заснива се на Бога стандарде. Његова савест се слагао са интегритет његово срце.

Друго, нови завет приказује савест као свједок нечега. Паул је рекао да Пагани, иако су имали Мојсијев закон, они имају свест, који медведи сведок на присуство даде написано у њиховим срцима (Римљанима 2:14-15). Такође се позива на своје савести као свједок истину (Римљанима 8,9), а која је владала у искреност и чистоте у његов однос према људима (2. Коринтијанс 1:12). Он такође каже да његова савест, рекавши да је његова дела су видљиви и Богу и сведоци људске свести (2. Коринтијанс 5:11).

Тре вољу, савест је слуга систем појединачне вредности. Незрео или слаба вредност систем креира слаби свест, док систем вредности које је у потпуности информисана ствара јак смисао за добро и у реду. У једног хришћанина живот, је савест може довести до неадекватне разумевање библијске истине и може да произведе осећај кривице и стида непропорционално представља проблем. Сазрева у веру виље савести.

Ова већина улога савест зове Пол у твоје инструкције о једењу меса жртвовао да идоли. Објашњава да, с обзиром да идоли нису прави богови, не постоји разлика у томе да ли њихова храна је жртвовао или не. Међутим , нека од њих у цркви Коринтског били слаби у њихово разумевање и се веровало да тако богови заиста постојала. Незрело верници био си престрављен на саму помисао да једем храну која је жртвовао боговима, јер је њихова савест је био упознат са наопако предрасуда и сујеверни приказе. Стога , Паул охрабрује оне који су зрелији у њихово разумевање да не тренирамо своју слободу у јело, ако би изазвала у савест њихова слабија Братски осуди њихове поступке. Лекција је да, ако нам савест јасно је због зрео веру и разумевање, смо сигурно не резултирати оних са слабим савест о слободи за практиковање саплићу која долази са савјешћу јачи.

Јо w помиње савест у новом завету је, када прицамо о савести који је "обиљежена" или неосјетљивом направљена као да је спаљен вруће жељезо (1. 1 Тимотхy 4:1-2). Таква савест је тврда и тврд, индиферентним висе. Особа са ожигосаном савест више не слуша своје подстицаји, и људи могу да правиш грешке, заборављање и варају се да мисли да он је добро јој душу, и према другима се понашају бесмислено и без самилости.

Као хришћани, нам савести, мора да остане чист кроз покорност Богу и одржавање нам однос с њим, у добром стању. Ово радимо применом његове речи, кроз континуирани обнове и мекшањем од срца. Хајде да будемо на опрезу због оних са слабим савести, показујући им Кристијан љубав и самилост.

(nedelja, 29. jan 2017, 14:37) - anonymous [neregistrovani]

Tako je

Друже, ја мислим да си описао Православље, Бога и Цркву на савршен, доста мио срцу и сверазумљив начин! Свака част! Ех да те бар познајем и да си ми друг био бих срећан старе ми моје. Све најбоље!

(nedelja, 29. jan 2017, 13:09) - anonymous [neregistrovani]

savest

Moralni relativizam ćemo lakše razumeti ako ga uporedimo sa moralnim apsolutizmom. Apsolutizam tvrdi da se moral oslanja na univerzalne principe (prirodne zakone, savest itd.). Hrišćanski apsolutisti veruju da je Bog krajnji izvor opšteg morala koji je, prema tome, nepromenljiv kao što je i on nepromenljiv. Moralni relativizam zagovara da se moral ne temelji ni na jednom apsolutnom standardu. Etičke „istine“ pre zavise od varijabli kao što su situacija, kultura, nečija osećanja i dr.

O argumentima za moralni relativizam može se reći nekoliko stvari koje dovode u pitanje njihovu valjanost. Prvo, dok mnogi argumenti koji podržavaju relativizam na prvi pogled mogu da deluju razumno, u svima njima postoji logička kontradiktornost jer svi nude “ispravan" moralni obrazac koji svi treba da sledimo. To je samo po sebi apsolutizam. Drugo, čak i takozvani relativisti u mnogim slučajevima odbacuju relativizam. Oni nikada neće reći da neki ubica ili silovatelj nije kriv sve dok ne ugrožava sopstvene standarde.

Relativisti kažu da različite vrednosti u različitim kulturama pokazuju da moral nije za sve ljude isti. Ali, ovaj argument meša dela pojedinaca (ono što rade) i apsolutne standarde (da li treba to da rade). Ako kultura određuje šta je dobro a šta zlo, kako da sudimo nacistima? Na kraju krajeva, oni su samo sledili moral svoje kulture. Nacisti su krivi samo ako je ubistvo univerzalno pogrešno. To što su oni imali svoj moral ne menja ovu činjenicu. Nadalje, iako ljudi različito praktikuju moralnost, ipak dele opšti moral. Na primer, zagovornici abortusa i oni koji mu se protive slažu se da je ubistvo pogrešno, ali ne slažu se u tome da li je abortus ubistvo. Dakle, vidimo da se čak i tu univerzalni moral pokazuje kao istinit.

Neki tvrde da se moral prilagođava promeni situacije – određeno delo u jednoj situaciji može da bude ispravno, a u nekoj drugoj ne. Međutim, delo prosuđujemo po tri stvari: situaciji, delovanju i nameri. Primera radi, neko može da bude osuđen za pokušaj ubistva (s namerom) iako do njega nije došlo (delovanje). Tako su situacije deo moralne odluke, jer postavljaju kontekst za odabir određenog moralnog delovanja (primena univerzalnih principa).

Glavni argument na koji se relativisti pozivaju je tolerancija. Oni tvrde da je netolerantno kada kažeš nekome da njegova moralnost ne valja, kao i da relativizam toleriše svačije mišljenje. Ali, to je sasvim pogrešno. Pre svega, zlo nikada ne treba tolerisati. Treba li da tolerišemo mišljenje silovatelja da su žene objekat zadovoljenja koji treba zloupotrebiti? Drugo, relativizam pobija sam sebe zato što ne toleriše netoleranciju i apsolutizam. Treće, on ne može da objasni zašto bi trebalo da neko uopšte bude tolerantan. Sama činjenica da treba da tolerišemo ljude (čak i kad se ne slažemo s njima) zasnovana je na apsolutnom moralu da prema ljudima uvek treba da postupamo pravično – ali to je opet apsolutizam! Naposletku, bez univerzalnih moralnih principa ne može biti dobra.

Činjenica je da su svi ljudi rođeni sa savešću i da svi mi instinktivno znamo kada smo pogrešili ili kada smo naneli nepravdu drugima. Naš način ponašanja pokazuje da i od drugih očekujemo isti stav. Čak i kao deca znali smo razliku između pravičnog i nepravičnog. Samo loša filozofija može da nas ubeđuje da je moralni relativizam ispravan i da nismo u pravu.

(nedelja, 29. jan 2017, 12:03) - Dr.Top [neregistrovani]

@ Није тако!

Nije ni tako.
Moral je u ljudskoj svijesti, ali ta svijest nije kod svih ljudi na istom nivou. Zato je tokom istorije religija odigrala pozitivnu ulogu primoravši dobar dio onih bez svijesti o moralu, da se prihvatljivije ponašaju.
Nažalost, s druge strane, crkva je kroz svoje moralne kodekse provukla mnoge elemente koji su bili isključivo u interesu same crkve kao institucije.
Dakle moralne vrijednosti ne potiču od religije, nego su nastale i usadjene u čovjekovom umu. Religija je samo, kroz instituciju crkve vršila nadzor nad moralnim ponašanjem, naravno po svojim kriterijumima.

(nedelja, 29. jan 2017, 11:58) - Stefan [neregistrovani]

Religija

Kao sto covek jede tako isto postoje stvari koje hrane njegovu nazovimo 'dusu'. Ako nije neka religija onda ce biti sekta, depresija, novac, krv ili sta god. Covek mora da veruje u nesto. Npr ovo klinci sada ubijaju se za partizan i zvezdu jer drzavu i crkvu nemaju.

(nedelja, 29. jan 2017, 09:42) - Uozbiljite se! [neregistrovani]

Nisi ti patriota!


Srbija je sekularna država stoga i patriote trebaju to poštuju a ako ne poštuju to znači da nisu patriote nego religiozni fanatici koji su mizantropi!

(nedelja, 29. jan 2017, 01:34) - anonymous [neregistrovani]

поштено говорећи

Ни ово се не може генерализовати. Морал се носи из куће. Ако ти ниси вјерник можда је бака или су можда родитељи вјерници, самим тим утицај вјере на морал и даље постоји. Када човјек улази у озбиљније године, када његови родитељи биолошки нестану, човјек добија потребу за новим упориштем, често се окреће Богу. Људи који не вјерују у Бога, из разноразних разлога, нису свјесни колико љубави пропуштају. Љубав и Бог су једно те исто, ни једно ни друго не можеш ни видјети ни чути, нити материјализовати, али обоје осјећаш дубоко у себи. То је заиста невјероватан осјећај. Препоручујем сваком да покуша, да би успјело мора да чини само једну ствар, мора бити искрен, после све иде само од себе. Када си искрен према себи кроз Божију љубав, постајеш искрен и према људим око себе. Колико та поштена искреност човјека чини срећним, то је запањујуће. По мени то је данас једнако важно, као и вијековима прије нас. Наше Православље, је топло и на једноставан начин долазиш у благи контакт са том силном енергијом која је сва чиста љубав, да не можеш да вјерујеш у то, питаћеш се шта се догађа, јер испрва нећеш ни бити свјестан своје попуњености. Ако дјецу научиш да вјерују у Бога, видјећеш на њима, на њиховом осмјеху, њиховом рада на обавезама, на свему. И све ће ти бити јасно до краја. Сва нервоза које си био пун, сви страхови, све ће нестати. Невјероватно, а ту на дохват руке.

(subota, 28. jan 2017, 20:27) - Патриот [neregistrovani]

Није тако!

Ово су чисте неистине. Највећи део света почива на хришћанским темељима, ако дозволимо да нам минирају темеље, срушиће се цела наша зграда. Одакле потичу моралне вредности ако не потичу из религије? И не само моралне, него и многе друге вредности потичу из религије. Превентивна медицина, потиче из Светог писма и када су се људи тога сетили и проучили у Светом писму оно што је Мојсије написао по Божјем налогу преоко 3500 година, то је спасило милоне живота у време када су куга и колера косиле милионе људи. У Светом писму је написано око 1500. године пре Христа да је земља округла, у средњем веку је црква спаљивала на ломачу оне који су то исто тврдили, јер се није држала Светог писма. У време Француске револуције су хтели да промене неке библијске принципе, па су видели да то не функционише и морали су да врате све на старо. Када год су људи хтели да се одвоје од Бога и праве паметнији од њега увек је све испало наопако, па ће и ово исто тако проћи. Човечанство без Бога је на најсигуренијем путу у пропаст. Бити религиозан не значи и бити веран Богу на прави начин. Те две ствари мешају ови назови истраживачи. Сада је либерализам заваладао светом и мало је верних. Зато неверни кроје истину како им одговара.Таквима религија, али она права, није потребна, зато се често говори о постхришћанском времену. Неки би хтели да до тога и дође али неће. Неће њихова остати него Божја. Прави научници који верујју у Бога су потиснути са сцене и оммаловажени са свим својим доказима, они лажни који служе непријатељу Божјем и људском су у првом плану али неће њихова реч бити последња Бог ће рећи последњу реч а не они. Опстаће само они који ће остати на темељима које је сам Бог поставио. Све друго је зидање на песку.

(subota, 28. jan 2017, 16:08) - anonymous [neregistrovani]

Moralne vrijednosti nisu jednake.

Nivoi moralnih vrijednosti u monogamiji i polgamiji nisu na istoj visini.
Ne mogu se izjednaciti.
Religije su vezane za monogamiju i poligamiju.
Gubitak vjere ne vodi gubitku morala..
Promjena vjere uslovljava promjenu moralnih vrijednosti.
Neke religije odbacuju grijeh.
To su one religije koje svjesno zovu vjernike u gubitak morala.