Kako je Veliki rat poslužio kao inspiracija za „Gospodara prstenova“

Sajmon je imao 14 godina kada je umro čuveni pisac. Seća ga se kroz detalje iz detinjstva ‒ pamti njegov somotski prsluk, lulu koju je pušio, igre koje je igrao tokom kišnih popodneva u holu primorskog hotela i sliku vetrovite plaže na kojoj stoji i baca kamenčiće kroz sive talase.

Dedina tajna?

Unuk slavnog pisca kaže da mu ta sećanja ne razjašnjavaju mnogo ko je bio njegov deda. Seća se dosta jasno sa kakvim osećanjem je deda recitovao molitve uveče zajedno sa njim. Mali Sajmon je imao nelagodu u crkvi nedeljom, jer je deda insistirao da kleče dok su svi ostali stajali, a zatim je glasno tokom službe odgovorao na latinskom, dok su ostali govorili na engleskom.

Ključ za razumevanje Tolkinove ličnosti bilo je njegovo impresivno, čelično samopouzdanje koje nije imalo ni delić one nežnosti koju je Sajmon upamtio kod dede. 

„Bio sam premlad da bih razumeo kako je deda pomirio u sebi panteizam i svoju predanost hrišćanstvu. Kasnije sam shvatio da nije bio samo autor Gospodara prstenova nego i intelektualni gigant, koji je govorio veliki broj jezika i bio ekspert u nekoliko oblasti. Moj otac je neumorno radio na sređivanju i objavljivanju dedinih rukopisa i dosad je uspeo da izda više od dvadeset knjiga", piše unuk slavnog pisca.

Uspomene

Sajmon piše da se osećao sićušnim u odnosu na svog dedu. To ga je, tvrdi, u srednjim godinama podstaklo da i sam postane pisac: „Nije mi bilo lako. Mislio sam da je moja prva knjiga remek-delo, ali me je jednoglasna negativna ocena brojnih književnih agenata sa obe strane Atlantika uverila da grešim". No Sajmon je bio uporan i našao je svoj put. Borio se sa tim da li će biti Sajmon Tolkin, ili samo unuk velikog pisca. Priznaje, uskoro je shvatio da pisci ne mogu uspeti bez publike, i da je ime bilo lozinka da prodre do pažnje javnosti: „Novinari su prirodno hteli da saznaju kako je to biti unuk slavnog Tolkina, i ja sam kopao po sećanjima dok nisu postala ustajala ‒ to zlato se pretvorilo u prašinu".

Unuk slavnog Tolkina tvrdi da je oduvek želeo da piše o Prvom svetskom ratu. U malom engleskom selu u kome je odrastao na spomenicima iz rata ugravirana su imena ljudi koji se nikad nisu vratili iz rovova. Otišli su iz svojih domova 1914. godine uz pesmu, misleći da marširaju u veliku avanturu, a susreli su se sa paklom sa druge strane Lamanša. Priroda rata se potpuno promenila sto  godina nakon Vaterloa. Ubijanje se industrijalizovalo, ljudsko telo je sada bilo izloženo granatama i mitraljeskim mecima.

Vojnici su čekali smrt u blatnjavim rovovima, plašeći se trenutka kad će im narediti pokret. Mnoge je očajnike zatekla smrt na nepoznatom terenu, dok su krvarili ili bili izmučeni od žeđi. „Gledao sam njihova mlada lica na starim zatamnjenim fotografijama ‒ nedužne, bez svesti o užasima koji ih čekaju. Pokušavao sam da prodrem u njihov doživljaj. Ali dugo nisam uspevao, bio sam preplavljen veličinom tih događanja", piše Sajmon Tolkin.

Industrijalizovano zlo

Kad je konačno počeo da piše, sve je više mislio na dedu, koji se takođe borio u bici kod Some. Imao je i njegovu fotografiju na kojoj je stasit, brkat, odlučan u oficirskoj uniformi. „Da on nije preživeo, mene ne bi bilo. Bilo mi je žao što ga nisam duže poznavao da bih mogao da ga pitam kako mu je bilo. Nije o tome ništa pisao, i kao i mnogi veterani, retko je govorio o ratnim iskušenjima", seća se pisac.

Kada se vratio Gospodaru prstenova, shvatio je koliko je Tolkinova grandiozna zamisao bila oslonjena na strahote iz rovova. Zlo u Srednjoj zemlji je industrijalizovano. Sauronove orke su brutalizovani radnici, a predeli Mordora i Izengarda podsećaju na sablasnu ničiju zemlju iz 1916. godine. Razvoj odnosa između Froda i Sema podseća na veze koje su nastale među britanskim vojnicima suočenim sa ratnim mukama. Svi oni osećaju da je hrabrost iznad svih ostalih vrlina u Gospodaru prstenova. „Na kraju, kad je rat završen, Frodo je je delio sudbinu toliko veterana koji su se sa nevidljivim ranama vratili kući, kao blede senke ljudi koji su nekada bili", piše unuk slavnog pisca.
Najzad, ostaje osećanje da je Sauron suštinski promenio svet, iako je bio poražen. Nevinost i magija nestaju iz Srednje zemlje kad vile odu na Zapad. „Mislim da je moj deda imao isti doživljaj Evrope nakon rata. Kako li je strašno boriti se da se dovrši rat, da bi dvadeset godina kasnije poslao svog sina u sledeći", pita se na kraju Sajmon Tolkin.

Priredila Valentina Delić