Kraniotomija u drevnoj Kini

Dugo se smatralo da su u drevnoj Kini za lečenje povreda glave i glavobolje koristili samo metode tradicionalne medicine. Međutim, analizom lobanja i mumija starih tri i po hiljade godina, naučnici sa Bostonskog univerziteta došli su do sasvim drugačijeg zaključka.

Najstarija kineska mumija sa tragovima kraniotomije datira 1615 godina pre nove ere. Grobnica u kojoj se nalazila mumija Kineskinje pronađena je 1930. godine, ali je otvorena tek 2005. godine.

Naučnici su otkrili da je rupa u lobanji napravljena još tokom njenog života, a osoba je živela još nekih mesec dana nakon zahvata. Glatke ivice koštanog tkiva oko šupljine ukazuju na proces ozdravljenja nakon kraniotomije. Ta procedura podrazumeva pravljenje rupa u lobanji ili uklanjanje njenih fragmenata radi smanjenja intrakranijalnog pritiska.

Dokazi o postojanju kraniotomije mogu se pronaći i u kineskim književnim delima. U „Tri carstva", romanu o dešavanjima iz trećeg veka naše ere, napisanom u 14. veku, imperator Cao Cao udara mačem u sveto drvo, a onda počinju nesnosne glavobolje. Imperator je tada pozvao poznatog Hua Toa, legendarnog lekara i oca kineske hirurgije. Pregledavši cara, Hua To je doneo odluku da mu probuši rupu u glavi jer je uzrok bola, po njegovom mišljenju, bio tumor. Cao Cao se tome usprotivio, osudio lekara na smrtnu kaznu i naredio spaljivanje svih njegovih zapisa o medicini, a taj deo romana potvrđuju i istorijski izvori.

Zanimljivo je da ne postoje dokazi da se kraniotomija u Kini vršila u 18. i 19. veku, ali naučnici tvrde da to ne znači da je postupak u potpunosti izbačen iz prakse. Naime, odsustvo te metode lečenja može se objasniti i kulturnim tabuom, i korišćenjem akupunkture ili biljne terapije. Razlog bi mogao biti i konfučijanizam, po kome je telo sveto, pa ga ne treba skrnaviti tokom života a ni posle smrti.

Prema rečima neurohirurga Emanuela Binelija sa Univerziteta u Bostonu, procenat preživelih ljudi sa karakterističnim šupljinama u lobanji bio je jednostavno previsok da bi se pripisao nemedicinskim oštećenjima koja potiču od nekog tupog predmeta ili drugog hladnog oružja.

Sa druge strane, neki naučnici sumnjaju u Binelijeve tvrdnje. Među njima je Džon Verano sa Univerziteta u Nju Orleansu koji je proučavao pojavu kraniotomije kod drugih drevnih naroda. „Na osnovu opisanih primera, pretpostavka da je kraniotomija u drevnoj Kini vršena sa 100 odsto uspešnosti može se veoma teško prihvatiti", kaže Verano.

Prema njegovim rečima, za konačne zaključke koji ukazuju na neuspehe tih procedura potrebni su nedvosmisleni dokazi da su to tragovi korišćenja medicinskih instrumenata. U suprotnom, postojanje kraniotomije se može opovrgnuti i urođenim nedostacima ili povredama koje su nastale, bilo da su razlozi bili medicinski bilo ritualni.

U Evropi je sličnu proceduru opisao Hipokrat koji je živeo u 5. i 4. veku pre nove ere, a kasnije i njegov starorimski kolega Galen.  

„U srednjovekovnoj Evropi je postojalo uverenje da se ludilo razvija od postojanja kamenja i đavola u mozgu, te da se telo, bušenjem šupljine u lobanji, može osloboditi od demona", dodaje Verano.

Tragove sličnih hirurških zahvata pronašao je tim ruskih naučnika u Gornjem Altaju. Na tri lobanje koje pripadaju skitskoj kulturi, a potiču iz perioda 500‒300. godine pre naše ere, pronađeni su, takođe, tragovi kraniotomije.

Priredio Branislav Jarić