Mladost Ludviga van Betovena

Betoven je bio drugo od sedmoro dece, mada je, u suštini, bio najstariji, pošto je prvo dete umrlo. Samo su još dva mlađa brata doživela starost. Preci Betovenove majke bili su značajni članovi društva ‒ među njima je bilo trgovaca, članova veća, pa čak i senatora. Ona je, inače, bila dobrodušna žena koja se trudila da Betovenovo detinjstvo bude prijatno i bezbrižno, zbog čega ju je on uvek poštovao. Otac Johan bio je prek i nepredvidiv čovek, a u kasnijim godinama se u velikoj meri odao piću, što nije doprinelo stabilnosti porodičnog života. Žena mu je umrla kad joj je bilo tek četrdeset godina, posle čega je njegov život ubrzo krenuo nizbrdo. Ali Johan je malom Betovenu dao šta je mogao: jak muzički osnov i upoznavanje s najboljim profesorima tog vremena. Svi zapisi iz tog doba svedoče da je Johan bio vrlo strog. Međutim, do 1778. godine Betoven je postao tako vešt za klavirom da je održao koncert u dvoru elektorata u Kelnu. Bilo mu je tek osam godina.

Stasavanje uz dobrog učitelja

Betovenova porodica se dvaput selila tokom njegove mladosti. Kuće su im se nalazile i u blizini rezidencije izbornog kneza, elektora. Kad je novi elektor Maksimilijan Franc stupio na vlast, Betoven je imao deset godina. Maksimilijan je voleo muziku i imenovao je talentovanog muzičara Kristijana Gotloba Nefa za direktora opere u nacionalnom pozorištu, a ubrzo nakon toga i za dvorskog orguljaša. Nef se sprijateljio s porodicom Betoven istovremeno postavši i Betovenov principal, i najtalentovaniji nastavnik. On ne samo da ga je podučavao muzici već ga je uveo i u svet književnosti i filozofije. Nef je bio odličan učitelj mladog Betovena i, kako su se dečakovi talenti razvijali, ubrzo je postao preko potreban izuzetno zaposlenom Nefu kao pomoćni orguljaš, ali i na mnogim drugim muzičkim dužnostima. U početku je radio besplatno, a zatim, kad je napunio šesnaest godina, za skromnu, ali značajnu stipendiju.

U društvu učenih mladih ljudi 

Upoznao je Franca Gerharda Veglera, studenta medicine s kojim se sprijateljio i sa kojim je ostao blizak celog života. Bila je to učena grupa mladih ljudi: Eleonora Brojning, koja se kasnije udala za Veglera, i njena tri brata: Kristof, Stefan i Lorenc. Oni su Betovenu postali bliski poput porodice, zbog čega je stalno boravio u njihovom domu i s njima odlazio na selo.

Iznenada, do Betovena je stigla vest da mu je majka bolesna. Posle samo dve nedelje provedene u Beču, morao je da se vrati u Bon. Ali bar je upoznao Mocarta i čuo ga kako svira. U Bonu, u svom domu, Betoven je našao majku kako umire od tuberkuloze. Izdahnula je nekoliko nedelja kasnije. Dugovao je novac elektoru, koji je pokrio troškove njegovog putovanja, a morao je i da pomogne braći i sestri, pošto je njihov otac za to bio sve manje sposoban. Betovenu se činilo da su mu sve nade koje je pre mesec-dva imao ‒ srušile. Bilo mu je tek osamnaest godina. Ali nije bilo sve izgubljeno. I dalje su tu bili Brojningovi, a u njihovom domu Betoven je ubrzo upoznao i grofa Valdštajna. Grof je bio osam godina stariji od njega. Kao četvrti sin austrijskog aristokrate, školovao se u muzičkom svetu Beča i ubrzo je uočio Betovenov talenat. Neposredno pre toga Valdštajn je u potrazi za poslom pristigao na bonski dvor, gde će postati velikodušan i darežljiv Betovenov prijatelj.

Poznavanje Brojningovih Betovenu je donelo i zajednička putovanja u divne seoske predele oko Bona. Odlazili su u Kerpen, gde je rođak porodice Brojning imao kuću. Posećivali su Crkvu Marienforster u blizini Godesberga. Betoven je svirao orgulje i uživao u lepoti tog mesta. Njegova ljubav prema prirodi nesumnjivo potiče iz tog perioda.

U dvorcu u Brilu, nedaleko od Kelna, trebalo je da svira violu u dvorskom orkestru koji je činila talentovana skupina muzičara. To divno zdanje je bilo najlepše u elektoratu pre nego što je zapalo u probleme koje je izazvala Francuska revolucija. Bilo je to zlatno doba muzike za Bon, a moglo bi se reći i za Betovena.

„Iz Hajdnovih ruku Mocartov duh"

Betoven i njegovi prijatelji su utočište nalazili i u bonskom Cergartenu, krčmi na pijaci. Srce njihove družine bila je Babet Koh, bliska prijateljica Eleonore Brojning, koja će kasnije postati grofica Belderbuš. Naravno, Betoven je bio zaljubljen i u nju neko vreme, a njenu inteligenciju i lepotu hvalili su svi koji su je poznavali. Betoven tad već postaje poznat kompozitor, kao i pijanista i orguljaš. U februaru 1970. godine car Jozef Drugi Habzburški umire, a Betoven za tu priliku, verovatno na nagovor grofa Valdštajna, komponuje Kantatu za glas, hor i orkestar. Očigledno je to ostvarenje cenio, jer ga je nekoliko godina kasnije uključio u završnicu opere „Fidelio". Može se reći da je Betovenov neslavan početak u Beču bio vrsta blagoslova, jer je u vedroj i podsticajnoj atmosferi Bona, gde su mu se divili i cenili ga, postepeno sazrevao i mogao da razvije svoje intelektualne i društvene atribute.

Godine 1792. dogovoreno je da Betoven opet otputuje u Beč. Izborni knez je trebalo da snosi troškove puta, a svi umetnikovi prijatelji i pristalice su mu sastavili album lepih želja za budućnost. Želje grofa Valdštajna, koji je nesumnjivo u velikoj meri bio zaslužan za dobijanje elektorove podrške takođe nisu bile zanemarljive. On je tu napisao: „Istrajnim radom iz Hajdnovih ruku ćeš dobiti Mocartov duh. Tvoj iskreni prijatelj, Valdštajn." I zaista je verovao u Betovena. Zapravo, Mocart je umro posle prve Betovenove posete Beču i već je bilo dogovoreno da Betovena podučava šezdesetogodišnji Hajdn.

Raskošni muzički život u Beču

U novembru 1792. godine Betoven je drugi put stigao u Beč. Tu je nameravao da ostane samo nekoliko godina. Hteo je da ga podučava Hajdn, koji se upravo vratio iz svoje prve posete Londonu i bio na vrhuncu slave. Želeo je da oseti muzički svet najživlje prestonice, koja nije bila velika i veličanstvena, kakva je danas, ali je bila sedište moći Habzburškog carstva. To je bio grad u kom su luksuz i umetnost bili u procvatu. Izgledao je bezbrižan i spreman da prihvati sve novine u pozorištima i koncertnim dvoranama. Naravno, tu su živeli i izuzetno imućni prinčevi i grofovi koji su uživali u pružanju podrške orkestrima, kvartetima ili kompozitorima. I Betovenu će njihova podrška koristiti. Ali, što se tiče njegovog uspeha, u to vreme je možda najvažniji od svih bio uticaj buržoazije, učenih ljudi koji su plaćali za svoje posete operama i koncertima, ili su se pretplaćivali na štampanje novih muzičkih dela i time davali sve veću podršku kompozitorima. I mada je sve to u Betovenovo doba stvaraocima davalo podsticaja, on je morao odmah da nađe finansijsku podršku, dovrši studije muzike, što je sebi postavio za cilj, i afirmiše se. A onda je počeo da uzima časove kod Hajdna. Ali taj odnos nije bio naročito plodonosan. Iako je svom učeniku priznavao vrednost, Hajdn je bio vrlo zauzet. Njegova jedina uspešna poseta Londonu podstakla ga je na pisanje velikih kompozicija. Pa ipak, on je Betovena uveo u najuži krug bečkog muzičkog života, koji je mladog umetnika celog obuzeo.

Princ Ličnovski ‒ odani prijatelj ćudljivog umetnika

Betoven je brzo ostavio dobar utisak na nekoliko ljudi, a pre svih na princa Ličnovskog, koji je bio Mocartov učenik i blizak prijatelj. Ličnovski je bio nežan i prilično tolerantan prema Betovenovom prilično ekscentričnom načinu života. Grofici Vilhelmini Tun, tašti Ličnovskog, Betoven se takođe izuzetno dopao. I mada je mladi kompozitor bio veoma odan prijatelj, odnose s prijateljima umeo je vrlo lako da pokvari vređajući se zbog sitnica. A potom bi se vrlo brzo izvinio i pokušao da se iskupi. Izvesno vreme delio je sobu i sa Ličnovskim, koji je, uprkos umetnikovim usponima i padovima, ostao njegov odani pristalica.