Uzbudljivi život Johana Sebastijana Baha (prvi deo)

Pod pokroviteljstvom vojvode od Saksonije, sveštenik Martin Luter napisao je izuzetan prevod Biblije s latinskog na narodni nemački jezik, što je predstavljalo osnov za novi hrišćanski pokret: protestantizam. U tom čvrsto ustoličenom luteranskom društvu rođen je Johan Sebastijan Bah 1685. godine, predodređen da postane jedan od najboljih kompozitora svih vremena. 

Luter je želeo da njegova crkva bude narodna i muzika mu je bila veoma važna. Pisao je himne koristeći muziku zasnovanu na narodnim pesmama, zbog čega je od samog početka u Bahovom životu postojala prava muzička tradicija.

Ajzenah se nalazio u maloj državi, sa vojvodom od Saksonije i Ajzenaha na čelu, u vreme kad Nemačka nije bila velika ujedinjena država kao danas. Vladari mnogobrojnih državica imali su velelepne zamkove ili dvorce, a mnogi čak i sopstvena pozorišta ili orkestre (uz to sigurno i svoje kapele s orguljašima i horovima). Na taj način su brojni muzičari dobijali posao. Ni vojvoda od Saksonije i Ajzenaha nije bio izuzetak, a za njega je radio kompozitorov otac Johan Ambrozijus Bah, profesionalni violinista. 

Odrastanje u porodici nadarenih 

Bahov otac je bio i glavni gradski muzičar, što znači da je bio zadužen za muziku na venčanjima, gozbama i u drugim svečanim prilikama. Muzika je imala važnu ulogu u opstanku cele porodice. Pored oca muzičara, Bah je imao i dva ujaka koja su se profesionalno bavila muzikom, a kasnije je shvatio da su mnogi članovi porodice (oko četrdeset njih) takođe bili muzički nadareni. Nesumnjivo, on je napredovao pevajući u horu Crkve Svetog Đorđa, a što je bio stariji, pevao je sve zahtevnije i složenije muzičke kompozicije i razvijao svoj dečački sopran. 

 Kao osmogodišnjak pohađao je školu u Ajzenahu, gde je stekao solidna znanja iz gramatike latinskog jezika i veronauke. S devet godina je ostao bez majke, koja je umrla, a otac mu se ubrzo opet oženio. Međutim, mesec dana posle toga, februara 1695. godine, i on je umro. Bahova porodica se okupila oko siročadi, a Johan Sebastijan je odveden u kuću svog brata Johana Kristofa Baha, orguljaša u Ordrufu, malom selu udaljenom pedesetak kilometara.

Iako je to očito bio izuzetno težak period za porodicu, život s bratom u Ordrufu bio je dobar za Bahov muzički razvoj i on je tu dobro zarađivao pevajući. Kao dobar i cenjen muzičar, Johan Kristof je mladog Baha naučio da svira klavir i nesumnjivo mu je pomogao da nauči komponovanje. 

 Prvi muzički uzori

Kao petnaestogodišnjak Johan Sebastijan se preselio u Lineburg, na sam sever Nemačke, gde se pridružio dečačkom horu u Crkvi Svetog Mihajla. Budući da je imao preporuke nastavnika muzike iz Ordrufa, dobio je stipendiju. Nastavio je da izučava latinski u odličnoj latinskoj školi te crkve i pevao je u horu. Za to doba muzika u Crkvi Svetog Mihajla bila je izuzetna. Posedovali su odličnu biblioteku muzičkih dela i dobru kolekciju instrumenata. Sve to je bilo dobro za Baha. Njegov dečiji sopran tu nije dugo potrajao, ali kad je počeo da mutira, pomogao je u crkvenoj muzici, zbog čega mu je stipendija produžena.

U drugoj lineburškoj crkvi orguljaš je bio Georg Bem, čije su sviranje i kompozicije zainteresovali Johana Sebastijana. Bem je mladog Baha upoznao s najnovijim muzičkim strujanjima u Francuskoj, a podsticao ga je i da proširi svoja znanja odlaskom u Hamburg i da tamo čuje velike orguljaše Rajnkena i Libeka. 

Sa sedamnaest godina Bah je bio spreman da radi. Nesumnjivo je bio dovoljno obrazovan da krene na univerzitet, ali sebi nije mogao da ga priušti, a muzika ga je neodoljivo zvala. Prvi posao je dobio 1703. godine, u gradiću Arnštat, oko dvadeset kilometara udaljenom od Ordrufa. Gradsko veće ga je pozvalo da isproba njihove nove orgulje, a kad su ga čuli kako svira, pozvali su ga da odmah počne da radi. Kao vođa hora i vaspitač nemirnih dečaka nije imao baš mnogo uspeha. Stoga je zapostavio svoje dužnosti i čak se i potukao s fagotistom iz orkestra.

U Arnštatu je upoznao još neke od svojih rođaka, uključujući i Mariju Barbaru, dalju rođaku za koju se vezao. Ali posao u Arnštatu mu baš i nije išao kako valja. Zato je zatražio odsustvo da ode u Libek ‒ tamo je nastupao čuveni orguljaš Bukstehude, čije su ga sjajne izvedbe očarale. U Arnštat se vratio tek nakon četiri meseca samo da bi naišao na još neslaganja. Građanima Arnštata se nisu dopala nova muzička dela koja je napisao i izveo. Ali u obližnjem Milhauzenu, udaljenom oko pedeset kilometara na severozapad od Arnštata, svirao je pripadnicima vlasti koji su bili toliko oduševljeni njegovim talentom da su mu odmah ponudili ugovor.

Vejmar ‒ savršeno radno okruženje

U avgustu 1707. godine u  crkvi u blizini Arnštata, Bah se venčao sa svojom rođakom Marijom Barbarom, uz opšte odobravanje svoje porodice. O njoj se ne zna mnogo, ali s obzirom na porodičnu istoriju, sigurno je bila naklonjena muzici ili je bar bila navikla na život muzičara i izgleda da su njih dvoje bili skladan par.
Ubrzo mu je ponuđeno i novo radno mesto.

Vilhelm Ernst, vojvoda od Saksonije i Vajmara, bio je poneseni zaljubljenik u muziku i mada je bio neobično strog i disciplinovan vladar, pokazao se kao odličan Bahov poslodavac i u Vajmaru mu je načinio savršeno okruženje za komponovanje. Plata mu je udvostručena i postao je deo prefinjenog i obrazovanog društva, a vojvoda ga je podsticao da komponuje, naročito muziku za orgulje. Vajmarski dvor je, u skladu s vojvodinim ukusom, bio skroman i prožet iskrenim verskim osećanjem, ali je istovremeno bio spreman za Bahove muzičke novine i za barokne muzičke koncerte kojima ih je kompozitor razgaljivao u dvorskoj kapeli. Pokušavali su da ga odvuku od Vajmara, ali mu je vojvoda povećao platu i 1714. godine dao mesto dirigenta hora: na toj poziciji svakog meseca morao je da komponuje nova dela,  uglavnom kantate. Do danas je sačuvano oko dve stotine njegovih kantata, ali ih je za života, nesumnjivo, napisao mnogo više.

U Vajmaru Bah je i dalje proučavao dela drugih kompozitora, naročito italijanskih, kao što je Vivaldi, a tu je komponovao i najbolja dela za orgulje.

 Nevolje zbog novog prijateljstva

Tokom svog radnog veka Bah se nekako stalno uplitao u kontroverzne situacije, a nažalost, ni Vajmar, uprkos odličnim uslovima za rad, u tome nije bio izuzetak. Princ Ernst Avgust, vojvodin nećak naslednik, stalno je bio u sukobu sa svojim konzervativnim ujakom. Nažalost, Bah, koji je Ernsta podučavao klaviru i dobro ga poznavao, nije primetio da se to vojvodi ne sviđa i nastavio je da neguje prijateljske odnose s princom. Čak mu je napisao i kantatu za rođendan.

Rezultat svega toga je bio da Bahu nije dodeljena pozicija kapelmajstora kad je 1716. godine to mesto ostalo upražnjeno. Bah se zbog toga smrtno uvredio i prestao je da komponuje kantate. Na sreću, zet princa Ernsta Avgusta bio je princ Leopold od Anhalt-Ketena, koji je želeo da Bah postane njegov dvorski muzičar. U Ketenu je uglavnom pisao svetovnu muziku, pošto je religija na tom dvoru bila reformisanog tipa, pa u crkvi nije bilo muzike, osim pevanja psalama.

Bah je prihvatio poziv, ali s Vajmarom još nije završio. Vojvoda nije prihvatio njegovu ostavku i poslao ga je u zatvor na mesec dana. Na kraju je pušten, ali s nepovoljnom karakteristikom.