Uticaj tehnoloških inovacija na vinogradarstvo

Tako, u oblasti Bordoa, u Francuskoj, među inovacijama koje prate savremene standarde u vinogradarstvu vredi spomenuti prototip senzora koji je razvio inženjer Žan-Paskal Gutuli.

Uz pomoć senzora analiziraju se dve bitne komponente jednog vinograda, sa preciznošću koju ljudsko oko ne može da postigne: bujnost loze i zrelost grožđa. Bujnost vinove loze, tj. obim njenog lišća, jedan je od najznačajnijih pokazatelja.

Ona odražava stepen vlage u zemlji i može da predvidi prinos grožđa. O svojoj inovaciji, inženjer Gutuli kaže: „Senzor ima brzinu reagovanja od dvadeset tačaka u sekundi, što omogućava da se mašina kreće 8 do 10 kilometara na sat i tom prilikom dobije se veliki broj informacija, u zavisnosti od veličine čokota vinove loze.

Na osnovu zbira informacija mi pravimo mapu, uz pomoć koje se vraćamo na teren, analiziramo je i tražimo uzrok razlika u bujnosti vinovih loza. Što je zelena boja na mapi tamnija, to je vinova loza bujnija."

Cilj ove analize jeste da se tačno utvrdi kolika treba da bude intervencija vinogradara na svakoj parceli vinograda. On ne sme ravnomerno da oreže vinovu lozu, već da okopa zemljište koliko je potrebno, da utvrdi količinu đubriva koju treba da nanese. A ako treba biljka da se leči, prskalica se povezuje sa kompjuterskim sistemom.

Količina proizvoda, na taj način, određuje se u skladu sa realnim potrebama svakog pojedinačnog čokota. Proračun je jednostavan: što je preciznost veća, to se manje proizvoda koristi. Međutim, i kada se odredi prag tolerancije loze na bolesti, i vinogradarima daju izuzetno precizne mape vinograda, oni i dalje strahuju, jer bolesti opasne po vinovu lozu ne jenjavaju, kao ni njihova želja da jednom za svagda zaštite svoje sadnice.

Empirijsko baštovanstvo

U Piliju, opet, na švajcarskoj obali Ženevskog jezera, ispod velikog vinograda Lavo, istraživači centra „Agroskop" rade na stvaranju novih vrsta sadnica, ali ne bilo kojih, već sadnica otpornih na plamenjaču i pepelnicu. Predvodi ih inženjer agronomije Žan Loran Špring koji ima enciklopedijsko poznavanje genealogije postojećih vrsta vinove loze:
„U početku, kada kreirate novu sortu, ona je rezultat klasične hibridizacije. Ukrštanjem muške i ženske biljke dobijamo nekoliko stotina, čak i hiljadu biljaka nastalih od njihovog semena. A od tog semena uzgajaćemo odabrane sorte."

Izbor vrsta nalazi se na raskrsnici napredne biologije i empirijskog baštovanstva. Pregledajući rodoslove sadnica, Žan-Loran predlaže originalna ukrštanja: muške i ženske biljke poznate po svojoj otpornosti na plamenjaču, ali i po svojim aromatskim ili, što bi stručnjaci rekli, „organoleptičkim" svojstvima, jer, na kraju, ipak od njih treba napraviti vino. Ali u osnovi svake selekcije vrsta leži hibridizacija, koju sprovode strpljivi i iskusni baštovani.

Ovaj proces, inženjer Špring objašnjava na sledeći način: „Jedna od otežavajućih okolnosti za hibridizaciju je to što je vinova loza hermafrodit, što znači da na jednom cvetu ima oba pola. Ako hoćemo da kombinujemo različita genetska nasleđa jedne ženske i jedne muške biljke, moramo da izvršimo kastraciju cveta ženske biljke kako ne bi došlo do samooplodnje. Zato pre perioda cvetanja uklanjamo sve prašnike koji bi mogli da proizvedu polen i izazovu samooplodnju.

Na jesen ćemo sakupiti seme ove vrste koje ćemo sledeće godine iskoristiti za sadnju. Na taj način ćemo moći da kontrolišemo ukrštanja dobijenih vrsta koje ćemo, kasnije, odabrati."