Kako se zbila nuklearna nesreća u Brazilu 1987. godine

Hajde da ispočetka opišemo kako su se događaji odvijali 1987. godine. Sve je počelo 1985. godine, kada se privatni Institut za radiologiju (IGR) selio iz jedne zgrade u drugu. Nisu još uspeli da prebace sve aparate, kada su se vlasnik i upravnik Instituta posvađali oko vlasništva. Stvar je stigla na sud koji je zabranio iznošenje uređaja dok se ne donese presuda. Upravnici su se bunili pred Ministarstvom zdravlja pošto je u zgradi ostao radioaktivni materijal, pa je sud postavio stražara.

Sudski proces se odužio a zgrada je tako stajala napuštena. 

13. septembar 1987. godine - Stražar uzima slobodan dan i niko ne čuva ulaz. Dva lopova Roberto Santos Alves i Vagner Mota Pereira upadaju tražeći stari metal i bilo šta što bi mogli da iskoriste. Tumarajući postrojenjem nailaze na aparat koji se koristio za zračenje i nose ga kući u kolicima. Nemaju pojma šta je to, ali deluje da može dobro da se preproda. Počinju sa rastavljanjem, a istovremeno im se javljaju prve zdravstvene tegobe (povraćanje i otoci po telu). Kasnije su jednom od njih morali da amputiraju nekoliko prstiju sa ruke.

15. septembar - Prvi put odlaze kod lekara, koji im govore da su se otrovali hranom i da treba da odmaraju. Vraćaju se kući i nastavljaju sa rasklapanjem. Na kraju uspevaju da izvade kapsulu sa 93 grama radioaktivnog cezijuma, izuzetno opasne supstance. Kapsula emituje plave iskrice što ih oduševljava.

18. septembar - Kapsulu prodaju lokalnom preprodavcu sekundarnih sirovina Devairu Alvesu Fereiri. On biva očaran plavim iskricama i šali se da supstanca ima čarobnu moć. Zove svu rodbinu i komšiluk da je pogledaju.

21. septembar - Jedan od njegovih radnika uspeva da istrese nekoliko grudvica cezijuma iz kapsule. Istog dana nekoliko zaposlenih i Devairova žena Gabrijela padaju u postelju. Njegov brat Ivo uzima grudvicu substance i nosi kući da se pohvali. Trunčica materije pada na sendvič koji jede njegova četvorogodišnja ćerka. To će za nju biti fatalno jer je direktno konzumirala otrov.

25. septembar - Devair prodaje kapsulu drugom preprodavcu. Istovremeno, njegova žena pokušava da shvati zašto su svi iz njene okoline bolesni. Prvo sumnja na pokvareni sok, ali pošto ga nisu svi pili, shvata da je kapsula karika koja povezuje sve obolele.

28. septembar - Gabrijela uzima kapsulu nazad i nosi je u obližnju bolnicu gradskim prevozom. Put traje 40 minuta i svi putnici bivaju izloženi zračenju. Dok je stigla kod lekara, na leđima na kojima je nosila vreću sa kapsulom joj se već stvorila velika opekotina. Bacila ga je pred lekare i rekla "Ovaj metal ubija moju porodicu. "Doktori, srećom, pametno reaguju. Čim su saslušali njene sumnje, odnose ranac daleko na napuštenu lokaciju kako pacijenti ne bi bili ugroženi. Poziva se specijalni tim Ministarstva zdravlja. Reakcija lekara i činjenica da je Gabrijela pravilno posumnjala na supstancu spasili su živote mnogih i učinili da se spreči dalja kontaminacija.

29. septembar - Ustanovljava se da je cezijum prisutan u kapsuli. Odmah se aktivira lokalna i federalna vlast kako bi se ustanovilo koliko ljudi je ozračeno. Testiranje se obavlja na stadionu. Više od 200 hiljada ljudi biva podvrgnuto analizama. Bolnice su prepune ljudi uplašenih za svoje zdravlje. Ono što se kasnije dešavalo nije manje dramatično. Četvoro ljudi je ubrzo preminulo: devojčica od četiri godine, sama Gabrijela (koja je alarmirala vlast) i još dva Devairova radnika. Sam Devair preživeo je pretpostavlja se zbog toga što nije stalno bio izložen zračenju, pošto je često bio van kuće, pa je organizam imao vremena da se oporavi. Ipak, on je delom od depresije a delom od zračenja umro deset godina kasnije od raka. Ostali ozračeni stavljeni su u karantin.

Devojčica koje je pojela cezijum bila je toliko ozračena da doktori prvo nisu hteli da joj priđu. Njenu sahranu pratile su demonstracije, jer ljudi nisu želeli da ona bude sahranjena u njihovoj blizini. Uz pomoć policije kovčeg od specijalnog materijala je spušten u zemlju i zaliven betonom.

Kuće i radionice u kojima se nalazio cezijum su u potpunosti srušene. Svi ozračeni i dan danas imaju problem sa zdravljem (naročito sa jetrom), ali se suočavaju i sa diskriminacijom. Ostali sugrađani ih izbegavaju iz straha da nisu radioaktivni.