Anaksagora iz Klazomene

Rođen krajem šestog veka pre nove ere, Anaksagora je, po svoj prilici, među najzaslužnijima za prenošenje helenskog istraživačkog duha iz Jonije u Atinu. U taj grad Anaksagora se preselio između 464. i 461. godine pre nove ere, postavši jedan od ključnih učesnika kulturnog procvata koji će ubrzo učiniti Atinu središtem grčke civilizacije. Iako Anaksagorina knjiga o prirodi, sa izuzetkom nekoliko odlomaka, nije sačuvana do naših dana, ono što znamo upućuje na to da je ovaj filozof pomno i predano posmatrao prirodne pojave i tragao za njihovim logičnim objašnjenjima, bez pozivanja na mističke ideje ili natprirodne sile. Iako često nije bio u mogućnosti da te pojave uistinu i objasni na način koji bismo danas prepoznali kao tačan, Anaksagorin pristup problemu može se, uz izvestan oprez, označiti kao zametak naučnog metoda.

Na tragu objašnjenja mnogih prirodnih pojava

Iako je, kao i većina savremenika, Anaksagora verovao da je Zemlja ravna ploča ili disk, on je ipak bio na tragu ispravnog objašnjenja mnogih pojava, tvrdeći da je Sunce komad užarenog gvožđa koji je veći od čitavog Peloponeza i da su zvezde sasvim slične građe kao Sunce, te da nam u poređenju sa ovim izgledaju slabašno samo stoga što su znatno udaljenije od nas; da munje i gromovi ne nastaju hirovitim postupcima bogova, već su posledica trenja među oblacima; da Mesec ne isijava vlastitu svetlost, već samo odražava svetlost Sunca, što uzrokuje Mesečeve mȅne; da na Mesecu postoje planine i da je to nebesko telo možda i nastanjeno; da vetrovi duvaju usled razređenja Zemljine atmosfere silinom Sunčevog sjaja i toplote; da su složena živa bića, uključujući i čoveka, nastala postepenim, oblikujućim prirodnim procesom od jednostavnijih stvorenja, koja su, sa svoje strane, potekla postepenim prelazom iz nežive prirode; da Mlečni put, koji je Anaksagora smatrao Zemljinom senkom, sadrži mnoštvo sićušnih zvezda; da zvezde padalice nisu ništa drugo do užareno kamenje koje sa neba prispeva na Zemlju.

Poslednje tvrđenje, koje je, uzgred, bilo toliko daleko ispred svog vremena da ga je čak i više od dva milenijuma kasnije, na prelazu osamnaestog u devetnaesti vek, nakon što su ga pojedini astronomi konačno izneli, pobijala Francuska akademija nauka i ismevao čak i jedan prosvećeni vizionar kakav je bio Tomas Džeferson, moglo bi, prema nekim izvorima, da predstavlja više od puke Anaksagorine spekulacije. Postoje, naime, naznake da je Anaksagora lično ispitao meteorit koji je pao u mestu Egespotami, uverivši se da je reč o komadu gvožđa koji se survao na Zemlju, urezujući na nebu plameni trag. To je možda i navelo mislioca da zaključi da je Sunce takođe veliki užareni grumen gvožđa i da Zemlja i nebeska tela koja je okružuju vode poreklo od zajedničkog prvobitnog vrtloga - što takođe nije u potpunosti lišeno sličnosti sa današnjim shvatanjima.

Preteča moderne atomske teorije 

Anaksagora je učio da se sve stvari sastoje iz različitih delića materije koji se međusobno mešaju i razdvajaju, po čemu je bio preteča kako filozofskih učenja o elementima, tako i Daltonove rane moderne atomske teorije, koja će se u nauci pojaviti toliko vekova kasnije. Međutim, Anaksagora je držao da je te elemente, koji, kao takvi, nisu stvoreni, već su oduvek postojali, uobličio božanski Um ili νοῦς, takođe ne stvoren, već večan i sačinjen od elemenata, ali elemenata posebne, najplemenitije vrste, elemenata koji se ne mešaju sa drugim elementima. Bio je to, po svoj prilici, najstariji primer onoga što će istoričari filozofije vekovima kasnije klasifikovati kao ne-antropomorfni vrhovni stvaralački princip: Bog-arhitekta ili Bog-umetnik koji oblikuje večno postojeću prvobitnu materiju u nama spoznatljivu, uređenu vasionu ili kosmos.

Nije uzalud toliko puta rečeno da nosioci ideja koje su daleko ispred svog vremena, po pravilu, umesto poštovanja ili zahvalnosti od svojih savremenika, doživljavaju podsmeh, prezir i progon. Takvoj sudbini nije sasvim izmakao ni Anaksagora, premda se njegova priča nije svršila tragično poput Sokratove. Optužen za bezbožne ideje, što se u Atini tog vremena kažnjavalo smrću, Anaksagora je, zauzimanjem svog učenika i prijatelja Perikla (koji je verovatno i bio krajnja meta javnih napada na Anaksagoru) ipak bio pošteđen po cenu progonstva u Lampsak. Tradicija nam prenosi da je prognani mislilac, na samom kraju, izjavio da su Atinjani ti koji su zapravo daleko više izgubili od njega. Izgovorene ili ne, ove prodorne reči mudraca uvek iznova odjekuju kroz tmurne tokove istorije, opominjući nas na žalosnu sklonost gotovo svih ljudskih društava, od klasične Atine do naših dana, da se usled ideoloških ubeđenja ili političke zaslepljenosti olako odričemo najumnijih među nama.