Da li je organsko uvek zdravo

I neki drugi elementi u većim količinama kao što su fosfor, kalijum i kalcijum mogu da izazovu antagonizme sa drugim elementima poput gvožđa, cinka, mangana, kobalta i bora i da umanje njihovo usvajanje od strane biljaka bez obzira na njihovo prisustvo u zemljištu.

”U pedeset porcenata uzoraka nađemo dva do tri puta veće količine nitratnog azota nego što je dozvoljeno, pogotovo u lisnatom povrću”, kaže profesor Poljoprivrednog fakulteta u penziji Dragi Stevanović. ”Ako je dozvoljena dnevna doza 60 miligrama nitratnog azota i ako u jednoj salati imate 5.000 mg, sa 100 gr ćete uneti u organizam deset do dvanaest puta više, a gde je voda kroz koju takođe unosite nitrite, pogotovo ako pijete bunarsku vodz. A tek nitriti iz mesnih prerađevina i sl., tu ni kuvanje ne pomaže.”

Prema prof. dr Dragom Stevanoviću trebalo bi konzumirati sezonske salate, koje se proizvode uz dovoljno sunčeve svetlosti, jer Sunce utiče na zdravlje biljaka, bez njega nema ni dovoljno vitamina,ni drzgih korisnih materija u biljci...

”Naši proizvođači govore o toj karenci, ali često kažu, čak i oni koji rade sa time da se to ne poštuje”, smatra prof. Stevanović. ”Koliko smo puta ulazili da ispitujemo, da uzimamo uzorke u plasteniku. Zreo je paradajiz, zreo je krastavac, ali se prska zato što ima i onih zelenih, a znamo da berba mora da se obavi posle isteka karence tog preparata koji je primenjivan.” 

Prof.Stevanović napominje da se analizom brojnih naučnih studija došlo do zaključka da nema dokaza da postoji razlika u kvalitetu nutrijenata između hrane proizvedene organskim i konvencionalnim postupkom.

”Dvesta dvadeset medicinskih studija koje su upoređivale zdravstvenu ispravnost hrane proizvedene na organski i na konvencionalan način sa optimalnim količinama đubriva nigde nisu našle prednost organske proizvodnje”, kaže prof.Stevanović. ”Ja slobodno to kažem bez obzira što naše Ministarstvo subvencioniše daleko više organsku, nego konvencionalnu proizvodnju. Bolje bi bilo da se poveća primena đubriva koja bi možda na 500 ili 600 hiljada hektara pšenice dala tonu po hektaru.”

Bez upotrebe hemijskih sredstava sve namirnice mogu da budu zagađene mikotoksinima. I u organskim đubrivima i u vodi za zalivanje mogu da budu prisutni mikotoksini.

”Prema tome ako nije prskana biljna namirnica može da bude još toksičnija, nego da ima zaštitu od plesni i da ne bude truleži”, zaključujue prof. Stevanović. ”Drugo, organska đubriva, tzv. tečna, to su osoke, da ne kažemo da tu ima osoke i iz septičkih jama, jer su obično kod proizvođača septičke jame povezane sa osočarama iz farmi.”

Osoke mogu da se primene pre setve ili sadnje povrća, najbolje za žitarice. Međutim osoke se koriste čak i u plastenicima i kad je već formiran plod što pogoduje mikroorganizmima da nađu put i do onoga ko te proizvode konzumira.

Osim od stočne balege, pojedina organska đubriva prave se i od životinjskih ostataka: kože, kostiju, krvi iz klanica, čak i uginulih životinja uz dobru sterilizaciju.

”Nikada nismo sigurni da li će, ipak, celokupna količina u nekoj fabrici proći kroz sterilizaciju i ho'e li ostati nešto od mikroorganizama, Ali, ukoliko ih površinski primenimo kod lisnatog povrća, posebno ako zalivamo ili tretiramo po lišću,onda nema spasa,tu će sigurno doći do neželjenih posledica,” kaže prof. Stevanović.

Da bi se proizveo dobar, zdravstveno bezbedan poljoprivredni proizvod neophodno je znanje, a ono je po prof. Stevanoviću kod naših poljoprivrednika najdeficitarnije.